OSNOVI FINANSIJA

1. OSNOVI FINANSIJA Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ Nedelja 8 – Bankarsko poslovanje

2. 1. NAČELA BANKARSKOG POSLOVANJA • U svom poslovanju banke se pridržavaju svoje poslovne politike, a na koju generalno gledano utiču dve grupe faktora : (1) Egzogeni ili makrofaktori (uticaji iz okruženja - nisu u nadležnosti banke) (2) Endogeni ili mikrofaktori (u nadležnosti su same banke). • U kontekstu navedenog, opšti okvir za realizaciju svih poslovnih aktivnosti savremene banke predstavljaju osnovna ekonomska načela bankarskog poslovanja. To proizlazi iz same suštine banke kao poslovnog subjekta i ujedno učesnika na tržištu. • Načela bankarskog poslovanja ispoljavaju se u praksi banaka kao osnovna pravila koja direktno determinišu tekuće poslovanje banaka, a takođe i u velikoj meri opredeljuju strategijske razvojne pravce banke. • Osnovna ekonomska načela kojih se banka pridržava u svom poslovanju uglavnom čine sledeća načela : (a) Načelo likvidnosti i solventnosti (b) Načelo sigurnosti i efikasnosti ulaganja (c) Načelo rentabilnosti.

3. a) Načelo likvidnosti i solventnosti • Načelo likvidnosti i solventnosti – odnosi se na likvidnost i solventnost poslovne banke. Pri tome, likvidnost banke se najčešće definiše kao sposobnost banke da u roku izmiri sve dospele obaveze, dok se solventnost najčešće definiše kao likvidnost na dugi rok, odnosno sposobnost banke da svoje ukupne obaveze isplati u celini pod pretpostavkom da dospevaju u jednom određenom trenutku. • Likvidnost je značajan pokazatelj poslovne snage, sposobnosti i poverenja u banku. Zbog toga, načelo održavanja permanentne likvidnosti banke predstavlja osnovni uslov poslovanja savremene banke tržišnog tipa. • Da bi se utvrdio stepen likvidnosti banke potrebno je grupisati pojedine oblike aktive (potraživanja) banke prema stepenu likvidnost, što znači izvršiti grupisanje plasmana prema uslovima i brzini njihove transformacije u gotovinu. S tim u vezi, plasmani se mogu grupisati u sledeće oblike : (1) Primarne rezerve likvidnosti (2) Sekundarne rezerve likvidnosti (3) Tercijalne rezerve likvidnosti

4. (1) Primarne rezerve likvidnosti banke – čine gotovina, depozitne rezerve kod Centralne banke i depoziti po viđenju kod korespondentskih banaka. Visoke primarne rezerve predstavljaju garanciju održavanja likvidnosti banke, budući da su one neiskorišćeni deo kreditnog potencijala banke. Zbog toga, ove rezerve za banku predstavljaju tzv. “oportunitetni trošak” jer indiciraju neiskorišćeni kreditni potencijal banke. • Putem primarne likvidnosti banka u roku izmiruje dospele obaveze, izvršava naloge svojih klijenata i nesmetano vrši svoju kreditnu aktivnost. Za rezerve likvidnosti je karakteristično da se izražavaju u procentima (%) i to od depozita sa kojima banka raspolaže. S tim u vezi, iskustvo kod poslovnih banaka pokazuje da se likvidnost može održati pod uslovom da najniži nivo rezerve likvidnosti iznosi 3-5% od ukupnog iznosa depozita banke i drugih sredstava po viđenju kod Centralne banke. • (2) Sekundarne rezerve likvidnosti banke – predstavlja sledeći nivo odbrane likvidnosti banke. Analogno tome, one obuhvataju primarnu likvidnost i i sve dopunske izvore likvidnosti sa kojima se veoma brzo može povećati likvidnost sredstava banke na njenom računu kod Centralne banke.

5. Nivo sekundarne likvidnosti se stalno menja u zavisnosti od toga da li banka raspolaže sa viškovima ili manjkovima sredstava primarne likvidnosti. (a) Ako banka raspolaže sa viškom sredstava primarne likvidnosti onda će odlučiti da za taj višak sredstava kupi HoV koje će doneti veću kamatu nego kada se ta sredstva drže angažovana u obliku primarne rezerve likvidnosti. (b) Suprotno, ako sredstva primarne likvidnosti ne mogu da pokriju potrebe za likvidnim sredstvima, onda će banka odlučiti da deo svojih likvidnih sredstava iz sekundarne rezerve likvidnosti proda na tržištu HoV. • Generalno gledano, sekundarne rezerve likvidnosti banke predstavljaju njene plasmane u likvidnosne HoV tržišta novca, i to : kratkoročne državne HoV ili kratkoročne HoV koje emituje Centralna banka ili privredni subjekti sa visokim rejtingom. Na taj način, ove HoV se mogu relativno lako, brzo i bez većih gubitaka unovčiti (čak i pre njihovog dospeća) ako to zahtevaju likvidnosne potrebe banke.

6. (3) Tercijalne rezerve likvidnosti – predstavljaju sledeći nivo odbrane likvidnosti banke. Ove rezerve obuhvataju sve oblike pribavljanja likvidnih novčanih sredstava banke, putem kojih se sporije transformiše određeni oblik aktive u gotovinu. Analogno tome, struktura tercijalne likvidnosti banke uglavnom obuhvata sledeće : (a) Neiskorišćene tranše odobrenih kredita kod banaka u zemlji ; (b) Neiskorišćene tranše odobrenih kredita kod banaka van zemlje ; (c) Kreditna sredstva kupljena na tržištu novca ; (d) Mogućnost dobijanja kredita od drugih poslovnih banaka (u zemlji i van zemlje). • Banke koje ne mogu da održe svoju likvidnost na osnovu primarnih i sekundarnih rezervi koriste kod korespondentskih banaka ili kod Centralne banke kredite za likvidnost. Međutim, ovi krediti se odlikuju kratkim rokom korišćenja i relativno visokim kamatnim stopama. Zbog toga, njihovo često korišćenje narušava ugled poslovne banke. Analogno tome, krediti za likvidnost predstavljaju poslednji nivo odbrane likvidnosti poslovne banke.

7. Solventnost banke – najčešće se definiše kao likvidnost na dugi rok. Ali postoji potreba razlikovanja koncepta likvidnosti od koncepta solventnosti banke. Naime, bilansna ravnoteža banke izražava se jednačinom: A=OI+KF, a simboli označavaju : A – Aktiva (ili imovina) OI – Obaveze (ili izvori bankarskih sredstava) KF – Kapital (ili fondovi). • Osnovni uslov solventnosti banke izražava se odnosom : A > OI • Nesolventna banka ima obaveze iznad nivoa plasmana ili aktive : A < OI zbog čega je vrednost KF negativna, odnosno : A – OI = - KF • Za banku se kaže da je nesolventna ako su njene obaveze veće od njene aktive. Tada banka ne raspolaže sopstvenim neto kapitalom (negativan je). • U anglosaksonskoj literaturi solventnost banke izjednačava se sa “adekvatnošću kapitala” što označava opštu sposobnost banke da podnese ukupne rizike svog poslovanja. Zbog problema koje insolventnost pojedinih banaka može prouzrokovati, solventnost banaka se obezbeđuje preko intervencije regulatorne bankarske vlasti : (a) Propisivanjem osnivačkog cenzusa za kapital banke, i (b) Zahtevom za održavanjem minimalnog nivoa adekvatnosti kapitala banke.

8. b) Načelo sigurnosti i efikasnosti ulaganja • Načelo sigurnosti u bankarskom poslovanju - odnosi se na mogućnost plaćanja obaveza i naplatu potraživanja u roku, i to na način kako je to utvrđeno ugovorom između banke i klijenta. Ovo načelo, posebno se odnosi na sigurnost povraćaja uloženih sredstava (plasmana) a sprovodi se ocenom kreditne sposobnosti klijenta i njegovog finansijskog položaja. • Načelo sigurnosti naročito se ispoljava kroz metode utvrđivanja kreditne sposobnosti klijenata i primenu instrumenata obezbeđenja naplate potraživanja u cilju ograničavanja kreditnih rizika koji za banku znače potencijalni gubitak i nesolventnost. Zbog toga, banka mora voditi računa o stepenu sigurnosti svojih plasmana pri odobravanju kredita. • Poslovne banke se ne zadovoljavaju samo informacijama o bonitetu svojih klijenata, već često koriste i određena sredstva obezbeđenja naplate pri odobravanju kredita (HoV, menica, hipoteka itd). S tim u vezi, ako se odobravaju krediti sa založnim pravom, onda poslovne banke vode računa o tome da se krediti ne odobravaju u punoj vrednosti založnih prava već samo u iznosu 50-60% od njihove tržišne vrednosti.

9. Načelo efikasnosti ulaganja – odnosi se na aktivnost bankarskih plasmana sa osnovnim ciljem da ti plasmani daju optimalne finansijske efekte. Pri tome, metode koje banka može da koristi u svom poslovanju radi postizanja efikasnijeg ulaganja sredstava veoma su brojne, a zavise od poslovne politike svake banke. • Efikasnost ulaganja banke u savremenim uslovima ima i svoje šireznačenje, jer osim efikasnosti ulaganja osnovni preduslov za postizanje optimalnih poslovnih rezultata banke jeste i efikasnost pribavljanja sredstava i to sa aspekta obima, kvaliteta, ekonomičnosti i modaliteta. • Sa aspekta bankarskog poslovanja, načelo efikasnosti ulaganja takođe podrazumeva da se sredstva plasiraju u one privredne grane gde će se ostvariti ekonomično ulaganje uz ostvarenje optimalnih rezultata ulaganja. • Načelo efikasnosti ulaganja ugrađuje se u načelo sigurnosti i zajedno sa njim čini jednu organsku celinu. U tom kontekstu, banke se u svom poslovanju obavezno rukovode načelima sigurnosti i efikasnosti prilikom ulaganja novčanih sredstava. Zbog toga, poslovna banka stalno prati tekuće poslovanje svog dužnika i dinamiku otplate kredita (monitoring).

10. c) Načelo rentabilnosti - profitabilnosti • Načelo rentabilnosti – profitabilnosti – generalno gledano predstavlja odnos između ostvarenih prihoda i ukupnih sredstava angažovanih (uloženih) za njegovo ostvarivanje. Drugim rečima, rentabilnost je ekonomsko načelo (princip) poslovanja čijom se primenom u praksi postiže takvo poslovanje u kome se sa što manje angažovanih (uloženih) sredstava ostvaruje što veća dobit (profit). Inače, sama reč “rentabilnost” vezuje se za pojam rentabilan što znači “unosan” ili “isplativ”. • Međutim, u bankarskom poslovanju primena načela rentabilnosi vezuje se za određene specifičnosti. S tim u vezi, bankarsko načelo rentabilnosti zasniva se na sledećoj činjenici : “ostvariti što veću dobit kao razliku između prihoda i rashoda banke. Pri tome, osnovna karakteristika načela rentabilnosti u bankarstvu jeste da se ono nikada ne sme suprostaviti načelu likvidnosti. • Da bi banka poslovala rentabilno, neophodno je da uz što manje troškove prikuplja slobodna sredstva i da ih racionalno koristi plasirajući ta sredstva.

11. Polazeći od činjenice da je savremena banka samostalni tržišni subjekt čija je ciljna funkcija maksimizacija profita, proizlazi da je osnovno načelo kojeg se banka pridržava u svom poslovanju upravo rentabilnost (profitabilnost). • Profitabilnost je sintetički pokazatelj performansi svake banke, a ona se iskazuje stopom prinosa na sopstveni kapital čime se u stvari maksimizira imovina vlasnika ili akcionara banke. S tim u vezi, stopa prinosa na sopstveni kapital (ROE – return of equity) predstavlja opšte prihvaćen pokazatelj rentabilnosti poslovne banke : ROE = ND / TK odnosno : Stopa prinosa na sopstveni kapital (ROE) = Neto dobit (ND) : Trajni kapital(TK) • U tržišnom sistemu osnovni motiv poslovanja jeste dobit ili profit. Preko ovih kategorija izražava se rentabilnost poslovanja. Zbog toga, rentabilnost predstavlj anajbolji sintetički pokazatelj ukupnog tržišnog ponašanja i racionalnog upravljanja kapitalom banke. Pokazatelji profitabilnosti ukazuju na “zarađivačku sposobnost” banke, tj. da se vlasnicima (akcionarima) obezbeđuje odgovarajući prinos (profit) na uloženi kapital u banku.

12. Imajući u vidu činjenicu da profitabilnost uključuje u sebe, sa jedne strane, rezultate ukupnog poslovanja, a sa druge strane, ukupno angažovana (uložena) sredstva, onda po logici stvari proizlazi zaključak da profitabilnost u sebe uključuje još dva značajna načela (principa) poslovne ekonomije, a to su princip produktivnosti i princip ekonomičnosti. • Princip produktivnosti – generalno gledano, predstavlja ekonomski princip poslovanja čijom se primenom u praksi postiže takvo poslovanje u kojem se sa minimalnim utrošcima radne snage ostvaruje što veća masa proizvoda ili usluga, odnosno što veći ukupni rezultati. • U poslovnom bankarstvu princip produktivnosti izražava se kroz zahtev da se realizuje (proizvede) što veća količina usluga uz minimalno angažovanje neposrednog bankarskog rada. Ovaj zahtev posebno dolazi do izražaja kod tzv. tipskih bankarskih poslova jer njihova masa zahteva veliko angažovanje živog rada. Analogno navedenom, racionalno angažovanje radne snage čini bitan predusov za ostvarivanje ukupne ekonomije rada u banci.

13. Princip ekonomičnosti – genralno gledano predstavlja ekonomski princip poslovanja čijom se primenom u praksi postiže maksimalna vrednost proizvodnje ili usluga i to sa minimalnim troškovima. Zbog toga, reč ekonomičnost se vezuje za pojam “štedljivost”, što znači da ekonomičnost pokazuje koliki je stepen efikasnosti trošenja u procesu stvaranja vrednosti. • U poslovnom bankarstvu princip ekonomičnosti odnosi se na trošenje resursa banke, odnosno stepen trošenja u odnosu na pozitivna dejstva sa aspekta ostvarenog finansijskog rezultata (profita) banke. • Trošenje kapitala banke ima više pojavnih oblika, ali su najznačajniji : neracionalna ulaganja, gubici na masi kapitala usled obezvređenja, veliki materijalni rashodi itd. S tim u vezi, “standardni troškovi” predstavljaju optimalni nivo troškova, a oni se utvrđuju na bazi prosečnih troškova u dužem periodu vremena. • U kontekstu navedenog, odstupanje stvarnih troškova od standardnih uz pogoršanje odnosa prema poslovnom rezultatu banke, sasvim sigurno ukazuje na nedovoljnu brigu o ekonomičnosti poslovanja banke, te nalaže potrebu primene određenih mera racionalizacije poslovanja u banci.

14. 2. KONFLIKT NAČELA BANKARSKOG POSLOVANJA • Vođenje poslovne politike banke ima direktan odraz na likvidnost, sigurnost i efikasnost ulaganja sredstava i profitabilnost banke. Stoga, u poslovnoj politici banke uvek nastoje da usklade određene agregatne odnose, kako bi uspešno poslovale i ujedno opstale – posmatrano na dugi rok. • Zbog činjenice da se kroz bankarsko poslovanje prepliću i sukobljavaju različiti interesi (pre svega, vlasnika banke tj. akcionara, deponenata i drugih poverilaca kao i menadžment abanke), po logici stvari neminovan je i konflikt osnovnih načela bankarskog poslovanja. • U kontekstu navedenog, akcionari banke zainteresovani su za stopu prinosa na uloženi kapital u banku. Analogno tome, oni preferiraju profitabilnost banke na kratki rok, pa otuda žele da banka maksimizira profit a u okviru raspodele profita da se isplate maksimalno visoke dividende. • Sa druge strane, menadžment banke ograničeno participira u ostvarenom profitu banke, dok maksimiziranje profita izlaže banku natprosečnim rizicima u smislu poslovanja banke sa gubitkom. Zbog navedenih razloga, menadžment će biti zainteresovan da ostvari ne “maksimizaciju profita”, već “prihvatljiv nivo profita” uz održavanje sigurnosti i likvidnosti banke.

15. Sa treće strane, deponenti banke kao jedna od interesnih grupa, po logici stvari biće zainteresovani, pre svega, za sigurnost svojih depozita i prihoda po osnovu kamata koje im banka plaća. Analogno tome, oni će nesumnjivo preferirati likvidnost, sigurnost i solventnost banke kao osnovne aksiome (principe) poslovanja. To znači da su deponenti banke protiv bilo kakvih rizika koji banku mogu dovesti do gubitaka u poslovanju. • Na osnovu izloženih protivrečnosti pojedinih interesnih grupa banke, proizlazi zaključak da je insistiranje na maksimiziranju profita banke apsolutno “relativno”, jer postoji opasnost da će banka u takvom svom nastojanju biti primorana da preuzima prevelike rizike, te će zbog toga sve više zanemarivati bankarska načela likvidnosti i sigurnosti. • U kontekstu navedenog, proizlazi stav da bi menadžment banke morao da kroz implementaciju odgovarajućih metoda i tehnika upravljanja bankom, potpuno “relativizuje” i pomiri prisutne konflikte interesa i načela bankarskog poslovanja, a sve u cilju uspešnog poslovanja i opstanka banke na dugi rok.

16. Na osnovu ovde izloženog, moglo bi se zaključiti da se poslovna banka u savremenim uslovima sve više suočava sa potrebom kontinuiranog mirenja ovde navedenih konflikata interesa i bankarskih načela. Na koji način će to banka postići zavisi najviše od sledećeg : prvo, od stava menadžmenta koji operativno rukovodi poslovanjem banke, i drugo, od realno prisutnih rizika. • Generalno gledano, svaka poslovna banka prihvata manje ili veće rizike. Na taj način, banka se pozicionira između dva teorijska eksrema : prvo, averzije prema riziku, i drugo, apsolutnog prihvatanja rizika. Sledstveno tome, postoji neophodnost “relativiziranja” maksimizacije profita kao osnovnog cilja poslovanja banke. S tim u vezi, ispravnije bi bilo ovaj poslovni cilj banke definisati kao : “maksimiziranje profita uz optimalno održavanje potrebnog nivoa likvidnosti, sigurnosti i solventnosti banke. To znači, da profitabilnost banke mora biti u funkciji njene likvidnosti i sigurnosti plasmana sredstava. • Maksimiziranje profita dugo je smatrano glavnim načelom bankarskog poslovanja, ali danas je na snazi značajno ublažavanje ovog stava, posebno u smislu toga da se načelo prfitabilnosti nikada ne sme suprostaviti načelu likvidnosti i načelu sigurnosti bankarskih plasmana.

17. 3. OCENA BONITETA BANKE • Reč bonitet u najširem smislu reči vezuje se za “uspešnost” poslovanja. Kada je u pitanju ocena kvaliteta bankarskog poslovanja onda bonitet služi kao ključni indikator za sagledavanje ne samo postojećeg finansijskog stanja banke već i za ocenu mogućnosti njenog budućeg poslovanja. Zbog toga, ocena boniteta banke izuzetno je značajno pitanje. • Međutim, ocena boniteta banke je takođe i veoma složeno pitanje. S tim u vezi, inicijalni problem je vezan za činjenicu da u teoriji i praksi postoje različita shvatanja i pristupi konceptu boniteta, što je samo po sebi dovelo do postojanja različitih metodologija za ocenu boniteta. • Ali bez obzira na postojanje različitih metodologija i predloga za utvrđivanje boniteta, ipak je činjenica da ne postoji jedna jedinstvena metodologija koja bi na neki način bila opšteprihvaćena među ekonomistima, ili ekspertima drugih struka. • U kontekstu navednog, može se reći da u osnovi postoje dva osnovna pristupa bonitetu – uži i širi.

18. Uži koncept boniteta - svodi se na finansijski bonitet koji se bazira na indikatorima boniteta obračunatim na osnovu određenih podataka sadržanih u finansijskim izveštajima banke. Ovaj pristup bonitetu se u literaturi naziva “racio analiza” u kojoj se koriste brojni racio brojevi (pokazatelji, indikatori, koeficijenti). Međutim, racio analiza je mnogo složenija u bankama nego u preduzećima, pre svega, zbog složenosti poslovanja banke i većem stepenu izloženosti riziku u odnosu na druge firme. • Širi koncept boniteta – osim finansijskih indikatora uključuje i sve druge relevantne aspekte kao što su : ukupna tržišna pozicija banke, njena organizaciona, kadrovska i vlasnička struktura, kvalitet i integrisanost svih poslovnih funkcija banke, tehnološka i informaciona opremljenost banke, kao i niz drugih determinanti koje ukazuju na prednosti, nedostatke, šanse i pretnje. Ovaj širi pristup bonitetu se u literaturi naziva “SWOT analiza” i on je daleko obuhvatniji nego kada se bonitet definiše isključivo kao finansijski bonitet. Ocena boniteta banke prema širem konceptu mnogo je kompleksnija i zahteva multidisciplinarni pristup. Zbog toga, u praksi je mnogo češći slučaj da se ocenjuje i prati samo finansijski bonitet banke.

19. Za potrebe ocene boniteta poslovne banke koriste se brojni “racio brojevi” koji se najčešće diferenciraju u nekoliko osnovnih grupa, to su : (a) Pokazatelji finansijske strukture i finansijskog položaja (S) ; (b) Pokazatelji likvidnosti (L) ; (c) Pokazatelji ekonomičnosti (E) ; (d) Pokazatelji profitabilnosti (P) ; (e) Ostali pokazatelji boniteta banke (O). • (a) Pokazatelji finansijske strukture i finansijskog položaja (S) – imaju za cilj da ukažu na način finansiranja imovine banke i njenu sposobnost da ostvarenim prihodima pokrije svoje troškove poslovanja, pre svega, kamatne rashode. Među najčešće korišćenim pokazateljima finansijske strukture i finansijskog položaja banke ističu se sledeći : S1 = Akcijski kapital / Ukupna aktiva S3 = Poslovni prihodi / Poslovni rashodi S2 = Ukupne obaveze / Ukupna aktiva S4 = Ukupni prihodi / Poslovni rashodi na ime kamata

20. (b) Pokazatelji likvidnosti (L) – imaju za cilj da ukažu na sposobnost banke da kontinuirano i bezuslovno izmiruje svoje dospele obaveze. Među najčešće korišćenim racio indikatorima likvidnosti banke ističu se sledeći : L1 = Novčana sredstva / Dospele obaveze L3 = Plasmani u dom. valuti / Depozi u dom. valuti L2 = Likvidna sredstva / Kratkoročne obavezeL4 = Kratkoročni plasmani / Kratkoročne obaveze • (c) Pokazatelji ekonomičnosti (E) – imaju za cilj da ukažu na kvalitet poslovanja banke sa aspekta rashoda (troškova) koje banka ostvaruje. Među najčešće korišćenim racio pokazateljima ekonomičnosti banke ističu se sledeći : E1 = Ukupni prihodi / Ukupni rashodi E3 = Materijalni troškovi i zarade / Ukupni rashodi E2 = Poslovni rashodi / Poslovni prihodi E4 = Poslovni rashodi od kamata / Ukupni rashodi • (d) Pokazatelji profitabilnosti (P) – imaju za cilj da ukažu na uspešnost poslovanja ili zarađivačku sposobnost banke da njenim vlasnicima tj. akcionarima obezbedi odgovarajući prinos (profit) na kapital koji su uložili u banku. Među najčešće korišćenim racio pokazateljima profitabilnosti banke ističu se sledeći :

21. P1 = Poslovni dobitak / Ukupna aktiva P4 = Neto dobitak / Ukupna aktiva P2 = neto dobitak / Ukupni prihodi P5 = Neto dobitak / Ukupni kapital P3 = neto dobitak / Poslovni dobitak P6 = Neto dobitak / Akcijski kapital • (e) Ostali pokazatelji boniteta banke (O) – imaju za cilj da ukažu na neke druge relevantne aspekte poslovanja banke koji nisu obuhvaćeni prethodno navedneim grupama pokazatelja. Neki od najčešće korišćenih pokazatelja iz ove grupe su sledeći : O1 = Ukupni odobreni krediti / Ukupna aktiva O3 = Kreditni potencijal / Finansijski potencijal O2 = Ukupni plasmani / Ukupna aktiva O4 = Kamatonosna aktiva / Ukupna aktiva • Zaključak :Ocena boniteta banke spada u izuzetno složena pitanja, čija obuhvatnost i operacionalizacija zavisi, pre svega, od samog cilja i svrhe analize poslovanja banke. Sledstveno tome, ocenu boniteta banke uvek treba realizovati tako da ona istovremeno zadovolji interese svih zainteresovanih korisnika.

22. 4. VRSTE I OBLICI BANKARSKIH POSLOVA • Banke su specijalizovane finansijske institucije čija je osnovna funkcija snabdevanje reprodukcije potrebnom količinom novca i kredita. Bankarstvo kao specifična privredna delatnost određena je vrstom i sadržinom bankarskih poslova i institucija, što čini celinu bankarskog sistema. • Poslovi koje banka obavlja u pravnom prometu, mogu biti sledeći : (a) U svoje ime i za svoj račun (b) U svoje ime i za račun poslovnog partnera (U ime i za račun nalogodavca. • Bankarski poslovi su mnogobrojni i raznovrsni. Zbog toga, postoji potreba da se oni grupišu u određene kategorije, kako bi bili pristupačni za potrebe njihovog izučavanja. S tim u vezi, uobičajena su 3 (tri) osnovna kriterijuma za grupisanje bankarskih poslova, to su : • (1) Bilansni kriterijum, • (2) Funkcionalni kriterijum, i • (3) Vremenski kriterijum.

23. (1) Prema bilansnom kriterijumu – svi bankarski poslovi se grupišu na : (a) Aktivni bankarski poslovi (b) Pasivni bankarski poslovi (c) Neutralni bankarski poslovi (d) Sopstveni bankarski poslovi • (2) Prema funkcionalnom kriterijum – svi bankarski poslovi se grupišu na : (a) Poslovi koncentracije i mobilizacije sredstava (b) Kreditni poslovi (c) Komisioni bankarski poslovi (d) Sopstveni (vlastiti) bankarski poslovi • (3) Prema vremenskom kriterijumu – svi bankarski poslovi grupišu se na : (a) Kratkoročni bankarski poslovi (b) Srenjoročni bankarski šposlovi (c) Dugoročni bankarski poslovi

24. Podela bankarskih poslova (shema) BANKARSKI POSLOVI BILANSNI KRITERIJUM FUNKCIONALNI KRITERIJUM VREMENSKI KRITERIJUM AKTIVNI MOBILIZACIONI KRATKOROČNI PASIVNI KREDITNI SREDNJOROČNI NEUTRALNI KOMISIONI DUGOROČNI SOPSTVENI SOPSTVENI

25. Od svih navedenih kriterijuma, najveći značaj ima podela bankarskih poslova prema bilansnom kriterijumu. Sledstveno tome, u nastavku izlaganja obradićemo samo sledeće vrste bankarskih poslova : (a) Aktivni bankarski poslovi, koji se dele na : - Kratkoročni - Dugoročni (b) Pasivni bankarski poslovi, koji se dele na : - Kratkoročni - Dugoročni (c) Neutralni bankarski poslovi, koji se dele na : - Kratkoročni - Dugoročni (d) Sopstveni bankarski poslovi, koji se dele na : - Kratkoročni - Dugoročni

26. a) Aktivni bankarski poslovi • Aktivni bankarski poslovi – to su svi oni poslovi gde se banka prema svojim komitentima (klijentima) pojavljuje kao poverilac. Kod aktivnih bankarskih poslova, banke zarađuju na razlici koja postoji u kamatama : s jedne strane, na pasivnoj kamati - koju banke plaćaju svojim poveriocima za mobilisana sredstva, i s druge strane, na aktivnoj kamati - koju banka naplaćuje svojim dužnicima. Pri tome, aktivne kamatne stope su više i tako se obezbeđuje bankarska zarada. • Aktivni bankarski poslovi predstavljaju najveći izvor bankarskih prihoda i oni ujedno čine najvažniji činilac za određivanje mesta banke u privredi, kao i njihove likvidnosti i solventnosti. • Aktivni bankarski poslovi se nazivaju još i kreditnim poslovima banke i oni se diferenciraju na dve osnovne grupe bankarskih poslova, to su : (1) Aktivni kratkoročni bankarski poslovi, i (2) Ativni dugoročni bankarski poslovi

27. (1) Aktivni kratkoročni bankarski poslovi – za banke predstavljaju takve poslove gde one dodeljuju kratkoročne kredite i to na bazi tuđih dugoročnih sredstava koja su kod njih deponovana po osnovu kratkoročnih pasivnih poslova na tržištu novca, Ovi poslovi se odnose na stvaranje potraživanja i oni se knjiže u aktivi bilansa banaka. • Najvažniji aktivni kratkoročni bankarski poslovi su uglavnom sledeći : - Eskontni krediti - Lombardni krediti - Rambursni krediti - Akceptni krediti - Kontokorentni krediti - Avalni krediti - Vinkulacioni krediti - Poslovi sa kratkoročnim HoV - Faktoring poslovi

28. Vrste kratkoročnih aktivnih bankarskih poslova (shema) Eskontni krediti Lombardni krediti Rambursni krediti Akceptni krediti Kontokorentni krediti AKTIVNI KRATKOROČNI BANKARSKI POSLOVI Avalni krediti Poslovi sa kratkoročnim HoV Vinkulacioni krediti Faktoring poslovi

29. (2) Aktivni dugoročni bankarski poslovi – za banke predstavljaju takve oblike bankarskih poslova gde banke za potrebe svojih komitenata (klijenata) angažuju mobilisana tuđa i vlastita sredstva na znatno duži vremenski rok. Kod ovih bankarskih poslova banka zarađuje na razlici koja postoji između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa. • Aktivnim dugoročnim bankarskim poslovima, uglavnom se obezbeđuju sredstva za finansiranje investicija. Zbog toga, problem osiguranja kredita kod dugoročnih kredita postavlja se drugačije nego kod kratkoročnih kredita, budući da je rizik ulaganja znatno veći pa je i kamatna stopa znatno viša. • Najvažniji aktivni dugoročni bankarski poslovi uglavnom su sledeći : - Hipotekarni krediti - Stambeni krediti - Građevinski krediti - Potrošački krediti - Investicioni krediti - Portfolio investicije - Konzorcijalni krediti - Forfeting poslovi

30. Vrste dugoročnih aktivnih bankarskih poslova (shema) Hipotekarni krediti AKTIVNI DUGOROČNI BANKARSKI POSLOVI Investicioni krediti Potrošački krediti Kontorcijalni krediti Portfolio investicije Stambeni krediti Forfeting poslovi Građevinski krediti

31. b) Pasivni bankarski poslovi • Pasivni bankarski poslovi – to su svi oni poslovi gde se banka prema svojim komitentima (klijentima) pojavljuje kao dužnik. Ovi poslovi se često nazivaju i poslovima mobilizacije novčanih sredstava, budući da banka putem njih formira svoj kreditni potencijal. • Bilansno posmatrano, radi se o tuđim mobilisanim i koncentrisanim sredstvima koja predstavljaju, sa aspekta banke, njen dug zbog čega se i evidentiraju u njenoj pasivi. To znači, da banke vršeći funkciju mobilizacije i koncentracije slobodnih finansijskih sredstava de facto obavljaju pasivne bankarske poslove. • Suštinski posmatrano, banke stvaraju sopstvene obaveze prema finansijski suficitarnim transaktorima, da bi ih zatim transformisale u vidu potraživanja prema finansijski deficitarnim transaktorima. • Pasivni bankarski poslovi se diferenciraju na dve osnovne grupe, to su : (1) Pasivni kratkoročni bankarski poslovi, i (2) Pasivni dugoročni bankarski poslovi

32. (1) Pasivni kratkoročni bankarski poslovi – za banke predstavljaju poslove prikupljanja novčanih sredstava na kraći vremenski rok i oni predstavljaju obavezu svake poslovne banke. Kod ovih poslova se banka pojavljuje kao dužnik u odnosu prema svojim komitentima (klijentima) koji se nalaze u ulozi poverioca. • Najvažniji pasivni kratkoročni bankarski poslovi su sledeći : - Depozitni poslovi - Emisioni poslovi - Uzimanje kredita - Reeskontni poslovi - Relombardni poslovi - Izdavanje kratkoročnih HoV - Krediti od drugih banaka - Ostali pasivni kratkoročni bankarski poslovi

33. Vrste kratkoročnih pasivnih bankarskih poslova (shema) Depozitni poslovi PASIVNI KRATKOROČNI BANKARSKI POSLOVI Uzimanje kredita Izdavanje kratkoročnih HoV Reeskontni poslovi Krediti od drugih banaka Relombardni poslovi Ostali kratkoročni pasivni poslovi Emisioni poslovi

34. (2) Pasivni dugoročni bankarski poslovi – za banke predstavljaju poslove prikupljanja novčanih sredstava na duži vremenski rok. Bilansno gledano, ovde se de facto radi o tuđim mobilisanim i koncentrisanim sredstvima koja sa aspekta banke predstavljaju njen dug, zbog čega se ova sredstva evidentiraju u njenoj pasivi. • U razvijenim tržišnim privredama, sve do skoro je u bankama bilo posebno akcentirano upravljanje (aktivom) plasmanima banke, a ne pasivom (izovrima sredstava) banke u cilju ostvarivanja likvidnosti i profitabilnosti banke. Međutim, poslednjih godina se zapaža promena u upravljanju bankom, u smislu da se sve više akcentira upravljanje pasivom kao način da se zadovolje ciljevi rentabilnosti (profitabilnosti) banke. • Najvažniji pasivni dugoročni bankarski poslovi su sledeći : - Oročeni depoziti - Poslovi sa Dugoročni vrednosnim papirima - Emisija akcija - Fondovi i dugoročna sredstva - Emisija založnica - Dugoročni krediti iz inostranstva - Emisija dugoročnih obveznica - Ostali pasivni dugoročni poslovi

35. Vrste dugoročnih pasivnih bankarskih poslova (shema) Oročeni depoziti PASIVNI DUGOROČNI BANKARSKI POSLOVI Emisija akcija Poslovi sa dugoročnim HoV Emisija založnica Fondovi i dugoročna sredstva Emisija dugoročnih obveznica Ostali pasivni dugoročni poslovi Dugoročni krediti iz inostranstva

36. c) Neutralni (uslužni) bankarski poslovi • Neutralni bankarski poslovi – za banku predstavljaju sve one poslove u kojima se banka ne pojavljuje niti u ulozi poverioca niti u ulozi dužnika, već samo za svoje komitente (klijente) obavlja određene bankarske poslove uz naplatu bankarske provizije. Analogno tome, ovi poslovi se nazivaju još i posrednički (komisioni) poslovi, a oni obuhvataju jednu veliku grupu poslova u kojima se banka pojavljuje kao “komisionar”. To znači da ove poslove banke obavljaju “usvoje ime ali za tuđi račun”. • Neutralnim (uslužnim) bankarskim poslovima bave se uglavnom velike banke koje raspolažu razgranatom mrežom filijala banaka i ispostava, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Za obavljanje ovih poslova banke naplaćuju naknadu u vidu provizije. Sa aspekta savremenog bankarskog poslovanja, ovi poslovi imaju manji značaj u odnosu na aktivne i pasivne poslove. • Neutralni (uslužni) bankarski poslovi se diferenciraju u dve osnovne grupe : (1) Neutralni kratkoročni bankarski poslovi, i (2) Neutralni dugoročni bankarski poslovi.

37. (1) Neutralni kratkoročni bankarski poslovi – veoma su značajni za banku jer obavljanjem ovih poslova banka ostvaruje prihode (naplatom provizije), a takođe daje i potpuniji servis svojim komitentima (klijentima). Obavljanjem ovih poslova za svoje klijente banka ih lišava potrebe da se svaki od njih brine za obavljanje nekog posla koji banka izvršava kvalitetnije i jeftinije. • U savremenim tržišnim privredama postoji rastući trend neutralnih (uslužnih) bankarskih poslova. Pri tome, politika banaka (vezano za uslužne poslove) orijentisana je na optimalno korišćenje postojećeg stručnog potencijala, organizacionih i tehničkih mogućnosti i mreže filijala, a pre svega, u cilju porasta kreditnog potencijala banaka. Otuda, politika uslužnih poslova savremene banke čini sastavni deo njene ukupne marketing koncepcije. • Najvažniji neutralni kratkoročni bankarski poslovi su sledeći : - Posredovanje u platnom prometu - Depo poslovi - Izdavanje kreditnih pisama - Kupovina i prodaja HoV - Otvaranje akreditiva - Participacija u poslovima komitenata - Inkaso poslovi - Ostali neutralni kratkoročni poslovi

38. Vrste kratkoročnih neutralnih bankarskih poslova (shema) Posredovanje u platnom prometu NEUTRALNI KRATKOROČNI BANKARSKI POSLOVI Izdavanje kreditnih pisama Kupovina i prodaja HoV Otvaranje akreditiva Participacija u poslovima klijenata Inkaso poslovi Ostali neutralni kratkoročni poslovi Depo poslovi

39. (2) Neutralni dugoročni bankarski poslovi – veoma su značajni za banku jer se u ovim poslovima banke pojavljuju u ulozi posrednika, pružajući svojim klijentima stručne usluge. Ove poslove banke obavljaju u svoje ime, ali za tuđi račun tj. ne pojavljuju se niti u ulozi dužnika niti u ulozi poverioca. • U savremenom bankarskom poslovanju zapaža se rast obima neutralnih dugoročnih bankarskih poslova. U tom kontekstu, treba pomenuti i činjenicu da danas postoji sve izraženija konkurencija nebankarskih finansijskih organizacija tako da su savremene poslovne banke prinuđene da se sve više bave i nekim tzv. neklasičnim bankarskim poslovima, kao što su: lizing, faktoring, forfeting, franšizing i različiti oblici tzv. vanbilansnog poslovanja banaka (izdavanje bankarskih garancija i dr.). • Najvažniji neutralni dugoročni bankarski poslovi su sledeći : - Emisija i plasman efekata - Garancijski poslovi - Upravljanje imovinom komitenata - Komisioni kreditni poslovi - Lizing poslovi - Participacija u kapitalu drugih firmi - Osnivanje sopstvenog preduzeća - Ostali neutralni dugoročni poslovi

40. Vrste dugoročnih neutralnih bankarskih poslova (shema) Emisija i plasman efekata NEUTRALNI DUGOROČNI BANKARSKI POSLOVI Upravljanje imovinom klijenata Komisioni kreditni poslovi Lizing poslovi Participacija u kapitalu drugih firmi Garancijski poslovi Ostali neutralni dugoročni poslovi Osnivanje vlastitog preduzeća

41. d) Sopstveni bankarski poslovi • Sopstveni (vlastiti) poslovi – predstavljaju poslove koje banke obavljaju u svoje ime i za svoj račun. To su oni poslovi u koje banke ulaze radi ostvarivanja profita i kontrole nad radom komitenata (klijenata). O ovim poslovima se u javnosti uglavnom malo zna, jer ih banke obavljaju bez učešća komitenata a u bilansima banaka ovi poslovi se ne izdvajaju. • Akcionarsko organizovanje savremene banke nužno nameće bankama da se prema svojim komitentima ponašaju i kao tzv. “inicijalni poverioci” (na bazi sopstvenog kapitala), a ne samo kao tzv. “izvedeni poverioci” (po osnovu tuđih sredstava). Analogno tome, u savremenom poslovanju banaka zapaža se sve veće učešće plasmana koji znače bankarski posao “u svoje ime i za svoj račun”. • Kod sopstvenih (vlastitih) bankarskih poslova banka nastsupa kao potpuno samostalan partner koji radi isključivo u svoje ima i za svoj račun. Ovi poslovi se mogu diferencirati u dve velike grupe, to su : (1) Sopstveni kratkoročni bankarski poslovi, i (2) Sopstveni dugoročni bankarski poslovi.

42. (1) Sopstveni kratkoročni bankarski poslovi – imaju čisto špekulativni karakter gde je isključivi cilj optimizacija zarade (profita) banke. U tu svrrhu, banke se najčešće direktno uključuju u rpoizvodni, robni ili uslužni promet. Takođe, banke se uključuju i u berzanske transakcije (direktno ili posredno). • Najvažniji sopstveni kratkoročni bankarski poslovi su sledeći : - Arbitražni poslovi (banke zarađuju na razlici u kursevima HoV na različitim berzama); - Berzanski poslovi (kupovina i prodaja HoV na berzama); - Špekulativni poslovi sa HoV; - Trgovanje i participacija u poslovima komitenata • (2) Sopstveni dugoročni bankarski poslovi – predstavljaju poslove koji se javljaju kao dugoročno učešće (participacija) banaka u kapitalu drugih preduzeća ili banaka. Ova vrsta bankarskih poslova se ostvaruje na dva načina : (a) Putem držanja u portfelju akcija (drugih preduzeća ili banaka), i (b) Putem stalnih kredita u formi tekućeg računa ( u slučaju nekog zajedničkog trgovačkog posla).

43. Najvažniji sopstveni dugoročni bankarski poslovi su sledeći : - Poslovi učešća i ortakluka - Participacija u kapitalu drugih preduzeća ili banaka - Osnivanje sopstvenog preduzeća (u cilju maksimiziranja profita banke). • Zaključak : Na osnovu dosadašnjeg sagledavanja osnovnih vrsta i oblika bankarskih poslova može se zaključiti da su banke odavno postale ne samo izvor za finansiranje pojedinih dugoročnih poslova, već takođe i aktivan poslovni partner koji prilikom finansiranja pojedinih projekata učestvuje sa jednakim pravima i obavezama i to kako u profitu, tako i u eventualnom riziku koji može da proistekne iz posla koji se finansira sredstvima banke. Takođe, vidi se da je prblematika bankarskog poslovanja veoma obimna, raznovrsna i složena. Pri tome, u cilju postizanja što veće poslovne efikasnosti banaka polazi se od određenih bankarskih načela poslovanja: načela likvidnosti i solventnosti, načela sigurnosti i efikasnosti ulaganja i načela rentabilnosti (profitabilnosti).

44. 5. RIZICI U BANKARSKIM POSLOVIMA • U najširem smislu reči poslovni rizici se definišu kao “neizvesnost ili nesigurnost ostvarenja očekivanog ishoda određene poslovno-finansijske aktivnosti”. Ovako shvaćen rizik ima štetne posledice, pa stoga ekonomski i finansijski racionalni učesnici u poslovnim i finansijskim transakcijama ispoljavaju uvek averziju prema riziku i teže njegovom eliminisanju ili bar minimiziranju. S tim u vezi, bankarstvo spada u visoko rizične delatnosti. • Imajući u vidu činjenicu da banka posluje sa specifičnom robom (novcem), definisanje rizika u bankarstvu iziskuje nešto uži pristup. Otuda, bankarski rizik bi se mogao definisati kao “verovatnoća gubitka (smanjenja dobiti) nastalog kao rezultat dejstva neizvesnih događaja u poslovanju banke.” • Postoje različite podele rizika u poslovanju banaka, pri čemu velika brojnost izvora rizika u bankarskom poslovanju otežava njihovu podelu i grupisanje. Međutim, imajući u vidu činjenicu da je sa aspekta banke, bitno da se rizik uvek vezuje za funkcionalno poslovanje banke, onda je uobičajeno da se u posmatranju bankarskih rizika uvek polazi od tzv. “funkcionalnog” pristupa tj. vezivanja rizika za pojedine globalne poslove i aktivnosti banke. Ovakav pristup omogućava grubu podelu bankarskih rizika, kao i različite potpodele.

45. Prema međunarodnoj standardnoj klasifikaciji, bankarski rizici se dele na sledeći način : (1) Kreditni rizik (2) Likvidnosni rizik (3) Rizik plaćanja (4) kamatni rizik (5) devizni ili valutni rizik (6) Rizik zemlje (7) Tržišni rizik (8) Operativni rizik • Međiutim, mi usvajamo klasifikaciju bankarskih rizika koja se najčešće sreće u literaturi : (1) Kreditni rizik (2) Rizik nelikvidnosti i nesolventnosti (3) Kamatni rizik (4) Valutni rizik (5) Rizik uslovnih obaveza

46. (a) Kreditni rizik • Kreditni rizik – predstavlja osnovni rizik bankarskog poslovanja. Kreditni rizik se može definisati kao “rizik smanjenja profita banke usled neizvršavanja obaveza dužnika po osnovu dospelog duga (glavnice i kamate). Sa aspekta banke, to predstavlja gubitak. • Kreditni rizik odnosi se na nemogućnost dužnika (klijenta banke) da banci u roku dospeća vrati odobreni kredit uključujući i pripadajuću kamatu. • Osnovni pokazatelj izloženosti banke kreditnom riziku jeste stopa nenaplativosti potraživanja, koja se definiše kao odnos procenjene vrednosti nenaplativih potraživanja i kreditnog potencijala banke. • Međutim, proces konkretnog utvrđivanja kreditnog rizika veoma je složen. Ključnu ulogu u tom procesu ima tzv. analiza i ocena kreditne sposobnosti zajmotražioca. U ovom segmentu bankarskog poslovanja, savremena praksa američkih banaka razvila je različite koncepcije i modele za analizu i ocenu kreditne sposobnosti zajmotražioca. Budući da bavljenje sa njima prevazilazi potrebe našeg interesovanja, iste neće biti predmet izlaganja.

47. Kreditni rizik banke zavisi od dva ključna kompleksa faktora, to su : (1) Eksterni faktori (stanje ekonomije i prirodno okruženje), i (2) Interni faktori (upravljačka filozofija poslovne banke). • Najvažnije interne determinante kreditnog rizika banke čini sledeće : (a) Obim kredita; (b) Kreditna politika banke, i (c) Kreditni miks. • Poslovna banka teži samnjenju kreditnog rizika što se obično postiže pomoću posebnih mera tzv. monitoringa rizika, kao što su : (a) Selekcija kreditnih zahteva komitenata (klijenata); (b) Limitiranje iznosa jednog klijenta ili grupe klijenata (c) Dversifikacija kreditnih plasmana, i (d) Pribavljanje kvalitetnih instrumenata obezbeđenja vraćanja kredita.

48. b) Rizik nelikvidnosti • Rizik nelikvidnosti – predstavlja rizik od smanjenja profita banke usled nedostatka likvidnih sredstava za izmirenje dospelih obaveza. Likvidnosni rizik prati realizacija standardnih bankarskih transakcija zbog prisutne ročne transformacije sredstava banke tj. “gepa” vezano za rokove dospeća stavki aktive i stavki pasive u bilansu banke. • Likvidnost je osnovni princip bankarskog poslovanja. Analogno tome, održavanje adekvatne likvidnosti čini osnovnu pretpostavku u bankarstvu. U savremenoj bankarskoj praksi, likvidnost podrazumeva analizu i stalno praćenje svih pozicija aktive i pasive kako bi se promene u pogledu obima, kvaliteta, strukture i cene koštanja raspoloživih sredstava stavili pod kontrolu i na taj način rizici nelikvidnosti banke minimizirali. • Generalno gledano, rizik (ne)likvidnosti i solventnosti podrazumeva kontinuiranu sposobnost banke da bezuslovno i u roku izmiruje sve svoje dospele obaveze plaćanja i to : (a) na kratak rok (do jedne godine) - što podrazumeva likvidnost banke, i (b) na dugi rok (preko jedne godine) - što podrazumeva solventnost banke.

49. Potrebe za likvidnošću banke mogu se kategorizovati u 4 osnovne grupe : (1) Potreba da se zamene neto odlivi finansijskih sredstava; (2) Potreba da se pokrije izostanak očekivanog priliva sredstava; (3) Potreba da se pronađu novi izvori finansiranja; (4) Potreba da se preuzmu novi poslovi kada banka to želi. • Za održavanje likvidnosti banke i minimiziranje rizika (ne)likvidnosti od posebnog je značaja projekcija novčanih tokova (cash flow-a). S tim u vezi, moguća su 2 osnovna pristupa u predviđanju novčanih tokova banke, to su: (a) Pristup zasnovan na analizi strukture bilansa, i (b) Pristup zasnovan na analizi očekivanog novčanog priliva. • Likvidnost banke je moguće iskazati preko statičkih i dinamičkih pokazatelja likvidnosti. Međutim, prednost se daje dinamičkim pokazateljima koji se zasnivaju na novčanim tokovima tj. usklađenosti priliva i odliva sredstava banke po pojedinim periodima za koje se vrši ocena likvidnosti banke.

50. c) Kamatni rizik • Kamatni rizik – definiše se kao rizik smanjenja profita banke usled promena u visini kamatnih stopa. Drugim rečima, kamatni rizik predstavlja neizvesnost ostvarenja očekivanih prihoda i troškova banke, (tj. profita banke) usled fluktuacija nivoa kamatnih stopa koje su relevantne za poslovnu banku, pre svega, sa aspekta izloženosti aktive ili pasive bilansa banke ovim fluktuacijama. Izloženost banke ovoj vrsti rizika proističe iz toga što većina bilansnih stavki banke generišu prihode i troškove koji se usklađuju sa kamatnim stopama. • Neusklađenost kamatnih stopa u aktivi i pasivi neizbežno izlaže banku potencijalnim gubicima tj. kamatnom riziku. Sa aspekta kamatnog rizika, za banku je veoma nepovoljna situacija kada ima zaključene ugovore o kreditu sa fiksnom kamatnom stopom, a u međuvremenu je na tržištu došlo do porasta kamatnih stopa. S druge strane, isto tako za banku predstavlja nepovoljnost kada ima ugovore o depozitima na koje je ugovorila plaćanje fiksne kamate, a u međuvremenu je na tržištu došlo do pada kamatnih stopa. Sledstveno ovakvim kretanjima, proizlazi da banka može beležiti povećanje profita ili povećanje gubitka po osnovu kamatnog rizika.