Овај албум сам саставио у знак поштовања према свим јунацима и мученицима наше историје.

1. Овај албум сам саставио у знак поштовања према свим јунацима и мученицима наше историје. Надам се да ће ова презентација подсетити читаоца да је јада и несреће било и раније.. али да је било и великих делаи хероја који нису прихватили пораз и нестанак, без обзира на величину силе која их је напала. В. Маринковић

2. Са љубављу и сећањем на оца Лазара (1937- 2004)

3. Почетак Великог рата

4. На Видовдан, 28.јуна 1914. године у Сарајеву убијен је аустроугарски престолонаследник, надвојвода Франц Фердинанд. Атентат је извршио омладинац Гаврило Принцип, са два хица из револвера. Том приликом смртно је страдала и престолонаследникова супруга, војвоткиња Софија Хоенберг. Пола сата раније, на престолонаследников аутомобил, бомбу је бацио Недељко Чабриновић, али је надвојвода тог пута остао неповређен. Оба атентатора су одмах била ухваћена. Овај догађај је покренуо оружани сукоб, до тада највећих размера у свету. Снажна напетост међу великим силама је постојала, међутим, зантно раније а за рат се само тражио повод.

5. Престолонаследник бечког двора, Франц Фердинанд са супругом Софијом у Сарајеву одмах после неуспелог Чабриновићевог атентата.

6. Аустријски полицајци, уз помоћ цивила, ухватили су атентатора на Франца Фердинанда – младог Гаврила Принципа

7. Аустро-Угарска је искористила атентат на Франца Фердинанда за објаву рата Србији. Ова фотографија представља суђење у Сарајеву 1914. С лева на десно у првом реду седе: Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић, Гаврило Принцип, Данило Илић и Мирко Јовановић.

8. Улица Краља Милана у Београду, почетком 20.века.

9. Ултиматум • Уз опширну оптужбу Србије, изложену око основне тезе да се “идеја о атентату родила у Београду, да су оружје и муницију дали официри и чиновници чланови Народне одбране, и да су пребацивања у Босну извеле старешине српске пограничне службе” аустроугарске власти су сачиниле ултиматум у десет тачака којим се, измећу осталог, захтевало: • Да се на територији Србије изврши истрага о атентату и да у тој истрази учествују “органи које буде делегирала царско-краљевска влада”, • Да се распусти “Народна одбрана” и сличне организације • Да влада Србије забрани све публикације које пишу против Аустро- Угарске.

10. Фрања Јосиф I, цар Аустро-Угарске. Током првих дана после атентата, целокупна аустроугарска дипломатија је загревала атмосферу говорећи да су “београдске интриге нездрживе”, да је реч о “систематском великосрпском раду подривачког карактера”, да се Србијиним “опасним настојањима може учинити крај једино безобзирним наступом” И поред све упорности аустроугарских органа да открију траг који би бар донекле указао да су у атентат били уплетени и меродавни органи Србије, чињенице су говориле супротно.

11. Ултиматум Ултиматум је очевидно тежио да дубоко понизи Србију али и да, што је било најбитније, створи начине кроз које би Монархија могла да суштински наруши независност Србије. Дозвола аустроугарским органима да учествују у истрази, на пример, није само правно и морално вређала независност Србије, већ је давала могућност Аустро-Угарској да под видом истраге ухапси било које лице у Србији (чак и самог Краља) и да продре у све установе српске државе. Ултиматум је био срочен тако да не буде прихваћен.

12. Ултиматум Британски државни секретар за спољне послове, сер Едвард Греј је аустроугарском амбасадору, после читања ултиматума рекао: “Ово је најужаснији документ који је једна држава икад уручила другој држави” Руски министар спољних послова, Сергеј Сазонов је амбасадору Аустро- Угарске рекао: “ Знам шта хоћете. Хоћете рат са Србијом... Ви у Европу подмећете пожар. Хоћете рат и спаљујете мостове за собом. Види се колико сте “мирољубиви” пошто Европу бацате у огањ”

13. Сви у одбрану земље: демонстрације у Београду на вест о аустроугарском ултиматуму.

14. Објава рата Одговор Владе Србије на ултиматум је био достојанствен и крајње попустљив. Прихваћена је детаљна истрага над службеним лицима у сектору Шабац- Лозница у циљу утврђења истине о атентату, прихваћено је да се аустроугарској страни пруже сва обавештења о току истраге. Понуђена је објава наредбе у службеним Српским новинама у којој би се забранила свака пропаганда против Аустро- Угарске. Понуђено је распуштање организације “Народна одбрана” иако аустроугарска страна није доставила конкретне доказе. Влада Србије је, у случају да Аустро- Угарска не буде задовољна одговором, чак понудила да се решење спора тражи пред Међународним судом у Хагу. Али улазак страних оружаних снага на своју територију није допустила.

15. Објава рата Аустроугарску страну одговор Србије није много занимао. Имали су изговор да српска влада није прихватила свако слово њиховог ултиматума и требало је још само да објаве рат. Објава рата је уследила 28.јула. Послата је – обичним телеграмом. Ујутру, 28.јула, пре него што је Србији стигла објава рата, Црна Гора је прогласила мобилизацију упркос настојањима Беча да је одвоји од Србије и да је приволи на неутралност обећањима о новчаној помоћи и територијалним проширењима. Међутим, постојало је исувише показатеља да Монархија нема намеру да поштује независност Црне Горе. Црногорски краљ, Никола Петровић је упутио српском регенту, Александру поруку солидарности: “..Наш ће Српски народ из овог великог и наметнутог му искушења победнички изаћи и обезбедити своју сјајну будућност. Моји Црногорци су већ спремни на граници да гину у одбрани наше независности.”

16. Врховни командант српске војске, регент Александар Карађорђевић је у свом ратном прогласу рекао: “На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустро- Угарска нам је објавила рат... Невоље наше Краљевине и нашег народа са Аустријом нису почеле од јуче... Моја је Влада одговарајући жељама народа и потреби мира коју не осећа само Србија већ и цела Европа, хтела избећи по сваку цену сукоб и зато је изашла у сусрет аустроугарској Влади до крајњих граница попустљивости преко којих не може ићи ниједна независна држава... Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку...Срби, браните свом снагом своје огњиште и српско племе!”

17. Нека у памћењу Срба остане и проглас који је црногорски краљ Никола Петровић објавио свом народу 6.августа: “Црно-жути барјак, који од давних времена као мора притиска душу југословенског народа, развио се да тај народ сада потпуно уништи, да његове слободне представнике Србију и Црну Гору прегази... Аустрија је објавила нашој драгој Србији рат, објавила га је нама, објавила га је Српству и цијелом Словенству... Ко је јунак и слиједи корацима два стара српска краља, да гинемо и крв прољевамо за јединство и слободу златну... Ми смо хтели мир, а наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, примите га српски и јуначки”

18. Објава рата “Локализовани” рат који је желела Аустро- Угарска трајао је само три дана, јер је објава рата брзо проузроковала оружани сукоб широких размера. Да се тако догоди побринуо се немачки Рајх који је осетио да је жељени рат надомак руке. Кад је стигла вест о објави рата Србији, из Берлина су почели да лете ултиматуми и објаве рата: Русији 1. августа, Француској 3. августа, Белгији 5. августа. Белгију су немачке трупе иначе напале већ ујутро претходног дана. Даље је деловао аутоматизам савеза заснован на дубоком и оштром сукобу много старијег датума.. Велика Британија објављује 5.августа рат Немачкој а 13. августа Аустро- Угарској. Објавама рата се прикључују Русија и Француска. Силама Антанте придружио се и Јапан, објавом рата Немачкој, 23. августа.

19. Смотра аустроугарских трупа (тзв. “казнена експедиција”) у Сарајеву пред одлазак на фронт против Србије у лето 1914.

20. Радомир Путник (1847-1917), војник ивојсковођа српске војскепуних четрдесетгодина. Родио се у Крагујевцу. Војничко звање јестекао наАртиљеријској школи у Београду. После многих распореда инапредовања у служби, 1903.годинепостављен је за начелникаГлавног генералштаба. Творац је модернесрпске војске. У оквирушколовања официра увео јерешавањетактичкихзадатака. Војскује осавременионовим наоружањем, на кључна места јепоставиоталентоване официреи ниједозволио дасе политикаумеша у редовевојника. СаЖивојином Мишићемприпремиојесве ратнепланове заБалканске ратовеи Први светски рат. Од 1912. до 1916. године био јеначелник Врховне команде. После Кумановске биткепостао је први српски војвода.

21. Церска битка Церска битка вођена јеизмеђу аустроугарских и српских снагау рејонупланине Цер, од 12. до 14. августа 1914. године. Знајући даАустро-Угарскаприпремавелику летњуофанзиву на Србију, српска Врховнакомандаприпремаласе за тактичко-оперативнадејства и контраофанзиву. Процењујући даће главнинааустроугарскихснага ударити са севераи долином Мораве, док ћепомоћне снагенадирати са западаод Дрине, Команда јесвоје снаге распоредила наследећи начин: Прва армија, под командомгенерала Петра Бојовића, налазила се напросторуГроцке, Смедеревске Паланке, Раче и Тополе. Друга армија, под командомгенерала Степе Степановића, налазила се у рејонуОбреновца, Лазаревца и Аранђеловца. Трећа армија, под командомгенерала Павла Јуришића - Штурма, штитила је севернуи северозападнуграницу од ушћа Колубаре до Љубовије, док се Ужичка војска, под командомгенерала Милоша Божановића, налазила у рејону Ужица, да би контролисалаправце којиод Вишеградаи Бајине Баштеводе долином Западне Мораве.

22. Церска битка Насупрот српским снагама, Пета армија Аустро-Угарске, под командом генералаФранка, налазила се напростору Бијељина, Зворник, Прибој, Брчко. Шеста армија, под командом генерала Поћорека, била је груписана урејону:Власеница, Рогатица, Калиновик, Сарајево, док се Друга армија, под командомБем-Ермолија, налазила у Срему и Банату. Аустроугарскакомандаглавнину снагаконцентрисала је на Дрини, одлучујући се за северозападнистратегијски правацшто је донеклеизненадило српску Врховну команду. Уочавајући стратешкуважност планине Цер, а према тренутном распоредуснага, командант Друге армијеСтепа Степановићизрадио јеплан дејстваДруге армијепо главном стратешком правцу, као и плансадејства Треће армијеи делова Прве армије (Моравске II и Тимочке I дивизије).

23. Пред ватрени окршај: трупе Моравске дивизије првог позива запоседају аде на Дрини у августу 1914. године.

24. Српски артиљерци у галопу извлаче топ уз падине Цера у сусрет непријатељу.

25. Церска битка До првог окршајана планини Цердошло је у ноћи 15. на 16. август измеђуделова 21. аустроугарске дивизијеи делова Комбиноване дивизије. У огорченим ноћнимборбама код селаТекериша, Срби су приморалиаустроугарске снаге на повлачење. Али, сутрадан ујутро, 9. аустроугарскадивизија угрозилаје лево крилоКомбиноване дивизије иприморала је да се повуче. Фронт се стабилизоваонаконинтервенцијекоманданта Степекоји је увођењемМоравске I дивизије одбацио 9. аустроугарскудивизију и заузео Беглук. Коњичка дивизијадејствовала јеса снагама Друге армијеи Шумадијске I дивизије. Повлачење преко Дринеразбијенеаустроугарскеснагеотпочеле суу ноћи 19. на 20. августи наставиле цео сутрашњи дан. Због изузетних заслугау руковођењу и командовању у Церској бици, командантДруге армијеСтепа Степановић унапређен је у чин војводе. Ta прва победасавезника у Првом светском ратуафирмисала јекоманданта Степу, и битноојачала и моралсавезничке војске. У Церској бицисрпске снагеизгубиле су више од 16.000 војника, док суаустроугарскигубици износилиоко 25.000 погинулих.

26. Заробљени топови и друга ратна опрема изложени у Текеришу после битке на Церу.

27. Од 1874.године када је постао питомацАртиљеријске школе, до 1919., када сеповукао из активне службе, војводаСтепа Степановић (1856-1929). је пуних 45 година, неустрашиво ишаоратнимстазама Српске војске. Учесник је српско-турских ратова (1876-1878.), као питомац-наредник, касније потпоручник. У првом Балканском рату (1912-1913.) командовао је Другом армијом. Опсада и заузимањеЈедрена, као и заробљавањевише од 60.000 Турака само су неки од успехаДруге армије и њеног команданта. У чин војводе унапређен је 29.августа 1914.године после величанствене победе у Српске војске Церској бици,.

28. Колубарска битка Колубарска биткаједна је од највећихи најзначајнијих битакаизмеђу српске и аустроугарскевојске у Првомсветском рату. Вођена је 30 данана фронту од 200 километара, против два пута бројнијеи немерљиво боље опремљеног непријатеља. Колубарска биткапочела је завршеткомбитке на Дрини, 16. новембра 1914. године, када су аустроугаске снагеодбациле српскетрупе на десну обалуКолубаре и Љига. Пошто је командантПрве армијегенерал Петар Бојовићбио рањен, на његово место постављен је генерал Живојин Мишић. Колубара

29. Колубарска битка С обзиром да је Прву армију преузеоу тренуцима њеног повлачењаи схватајући да биучинио велику грешкуако би је и даљеповлачиос положаја на положајбранећи сваку стопу земље, генерал Мишићје, противно наредбиВрховне команде, одлучио да Прву армијуизвуче изнепосредног додира с непријатељем. Због тога, и ради скраћивањафронта,Врховна команда српске војскенаредила је да се напусти Београд. Фронт српске војскебио је окренут ка западу, па је Шеста аустроугарска армија, после заузимања Београдазауставила пробој фронта, очекујући главни напад своје Пете армијеиз правца Београда, иза леђасрпских армија. Настало је затишје, а за то времеПрва српскаармија се средила, попунила људством и муницијоми послезавршних припрема, 3. децембра кренула у напад.

30. Краљ Петар I обилази положаје у време битке на Колубари

31. Колубарска битка У тренутку када суевропске телеграфске агенцијаочекивале вести осломусрпске војскеи када је Пета аустроугарскаармија приређиваласвечану парадуу Београду, отпочела је великапротивофанзива целокупнесрпске војске. На планини Сувобор,Прва српска армија пробилаје фронт Шестеаустроугарске армијеи почела надирањепрема Ваљевуи заузела га, избилана обале Дрине и Савекод Шапцаи ослободила Београд 15. децембра 1914. године. Тако је Српска војскаостварила највећу победуу Првом светском рату. Колубарска биткаушла је у историју ратовања као јединствен примерда се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзивуи нанесе непријатељу одлучујући пораз.

32. Живојин Мишић, (1855. - 1921.) je најславнији српски војводаи најталентова- -нијивојсковођа српске војске. Учесник свих ратовакоје је Србија водилау периоду од 1876. до 1918. године. Пред балканске ратовебио је помоћник начелникаштаба Врховне командегенералаРадомира Путника. Живојин Мишићје, узРадомира Путника, Степу Степановићаи Петра Бојовића, творац српске војне доктрине. За победу у кумановској бициунапређен је у чин генерала. По преузимању команде над Првом армијом,смелом, тактички бриљантномоперацијом, у бици на Колубарипобедио јеаустроугарску војскуи извојевао највећупобеду српске војске у историји. За тупобеду добио је највиши чин у српској војсци, чин војводе.

33. Оскар Поћорек, (1853-1934) аустроугарски генерал, у телеграму својим претпостављенима у Бечу: “Продужење офанзиве у Србији прекинуто је, на жалост, пре постигнутог циља јер је српски противудар био толико јак да се 15. и 16. корпус нису могли одржати.” После сјајних победа српских војника у Колубарској бици из бечких највиших кругова Поћореку је препоручено да изврши самоубиство. “Убићу се, али тек онда када ма који други аустријски генерал победи српску војску”, узвратио је Поћорек.

34. Искушења Највећа ратна искушења тек су се надвијала над Србијом. У септембру 1915., у Срему и североисточној Босни прикупљала се аустроугарска Трећа армија, у јужном Банату немачка 11. армија, у западној Бугарској бугарска Прва армија а јужније од ње Друга армија. Свим овим трупама, укупно 800.000 савремено опремљених људи, са ваздухопловним јединицама у свом саставу, командовао је немачки генерал- фелдмаршал Аугуст фон Макензен који се у дотадашњем рату показао као један од најспособнијих немачких војсковођа. Исцрпљена Србија је према нападачу могла да изведе највише 300.000 војника, највећим делом новомобилисаних и старијих, развучених на 1.000 километара фронта да би сачекали напад са севера, запада и истока...

35. Фелдмаршал Хинденбург, цар Виљем II, генерал Лудендорф у данима када су још увек сањали о победи Немачке (1917) Виљем II,(1859-1941) немачки цар: “..Хероји, ја вас шаљем у један нов рат против једне мале, али врло храбре нације. То су Срби који су у току три непосредна рата – против Турске, Бугарске и Аустро-Угарске, дали свету доказе високих ратничких врлина и највећих војничких способности..”

36. Аугуст фон Макензен (1849-1945) немачки фелдмаршал: “..Ви не полазите ни на италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке армије.”

37. Аустроугарске трупе прелазе Саву код Београда у јесен 1915.

38. Трупе последње одбране чекају непријатеља да приђе на блиско одстојање

39. Слом одбране Великаофанзива здружених немачко-аустроугарских снага почела је 6.октобра 1915.године снажним артиљеријским нападом на Београд. Током тог дана на Београд се сручено око 30.000 граната. Непријатељска офанзива се није одвијала према плану. После две недеље борби, Макензенове трупе су успеле да уђу тек око 30 километара у дубину Србије,трпећи велике губитке. 14.октобра, са истока у напад су кренули и Бугари, практично ударивши у леђа српску одбрану. Међутим, српска Друга армија је њихову Прву армију брзо приковала за место наневши јој тешке губитке. Због оваквог развоја догађаја, немачки Генералштаб је закључио да је неопходно довести нова појачања у Србију, без обзира на несташицу трупа на свим осталим фронтовима.

40. Погинули војници и старешине 13.пука у борби на Торлаку 13.октобра 1915. године

41. Слом одбране Са француског бојишта доведен је Алпски корпус и укључио се у борбе последњих дана октобра 1915, а истовремено је на српско бојиште пребачена и аустроугарска 10. брдска бригада. Срби су под сталним притиском јаких непријатељских снага одступали корак по корак, а уз војску се борило и становништво. Али, снага одбране је копнила... Савезничке снаге у региону су биле малобројне, а апели за помоћ су остали без одјека. Србија је у том тренутку уз себе стварно имала само Црну гору чија је војска и даље успешно задржавала аустроугарске снаге, a да би заштитио бокове србијанске војске, сердар Јанко Вукотић је са Санџачком војском стално ширио свој фронт и чак преузео одбрану на потезу Чачак- планина Јавор. На дан 10.октобра, непријатељ је већ био у Ивањици, Краљеву, Трстенику, Александровцу, Врању... Прилике су постајале све безизгледније.

42. Слом одбране Влада и Врховна команда су тада одлучиле да се изврши повлачење до албанске обале, о томе су обавестиле Савезнике и тражиле да на места према којима се крећу српске трупе пошаљу храну и опрему. 25.новембра 1915. године, Врховна команда је издала наређење о повлачењу у коме је стајало: “Настао је тренутак када се стицајем прилика морамо повлачити кроз Црну Гору и Албанију... Стање војске је уопште неповољно... Капитулација би било најгоре решење јер се њоме губи држава... Једини је спас из ове тешке ситуације повлачење на јадранско приморје. Ту ће се наша војска реорганизовати, снабдети храном, оружјем, муницијом, оделом, и свим осталим потребама које нам шаљу наши Савезници, те ћемо опет представљати једну чињеницу са којом ће и наши Савезници морати рачунати. Држава није изгубила своје биће, она и даље постоји, иако на туђем земљишту доклегод је ту владалац, влада и војска... У овим тешким данима наш спас је у истрајности, стрпљењу и крајњој издржљивости свију нас, с вером у коначан успех...”

43. Везиров мост у Албанији, 1915. Жозеф Жофр, (1852-1931) француски маршал: “...Повлачење наших савезника, Срба, у околностима у којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји да сада као најстрашније забележено...”

44. Српски војници носе свог оболелог војсковођу, Радомира Путника у носиљци преко беспутне Албаније крајем новембра 1915. После реорганизацијеСрпске војске на Крфу 1916. године, физичкиизнемогао војвода Путникупућен је на лечењеу Ницу, али није дочекаода се врати у ослобођену земљу. Умро је у мају 1917. године у 70. години. Иза њега је остао мит o непобедивости Српске војске, као једнеод најчувенијих армијасвета Првог светског рата.

45. Кратак одмор после пешачења кроз снежне намете На Чакору 1915: “Пожурите људи, деци је хладно”

46. Нападнути с леђа... Током повлачења, арнаутске заседе су представљале сталну опасност

47. На крају великог пута... У то време, од јануара 1916. године једна слика је обилазила свет. Преносиле су је новине, свуда је изазивала сентиментлно расположење, јер је уз слику ишао потпис: “Овај војник је симбол патње и страдања српског народа” Речено је, при том, да је слика начињена на острву Видо, које ће убрзо добити још један назив – Острво смрти. На слици је војник Чедомир Поповић из села Барзиловице код Лазаревца. У време фотографисања имао је двадесет година живота..и двадесет седам килограма тежине.

48. Фелдмаршал Ерих фон Фалкенхајн (1861-1922), начелник штаба немачке Врховне команде у зиму 1915.године: “..Пошто српска војска више не постоји, него постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране, а по зими, наћи смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта.”

49. Непријатељ није штедео никога за време окупације...

50. Аустријски официр код кога је пронађена ова фотографија са призором вешања грађана Крушевца 1916.године, написао је на њеној полеђини потресне и опомињуће речи: “Наши у Србији”