RADMILO V. PEŠIĆ Ekonomski aspekti klimatskih promena

1. RADMILO V. PEŠIĆEkonomski aspekti klimatskih promena Ekonomika životne sredine i prirodnih resursa Tema 7

2. Globane promene klime • Efektom „staklene bašte“ se naziva prirodan proces vraćanja dela dugotalasnog zračenja Zemlje na njenu površinu. • Pojedini gasovi (vodena para, ugljendioksid, azotsuboksid, metan, fluorougljovodonici, perfluor-ugljovodonici i sumpor-heksafluorid) imaju sposobnost da zemljino dugotalasno zračenje apsorbuju i da potom deo emituju u vasionu, a deo vrate prema zemljinoj površini. • Svi ovi gasovi se jednim imenom nazivaju gasovi sa efektom staklene bašte (GHG).

3. Globane promene klime • Francuski matematičar i fizičar Joseph Fourier, ispitujući toplotnu ravnotežu Planete, 1827., kroz odnos primljenog zračenja od Sunca i odatog infracrvenog zračenja sa površine Zemlje, konstatovao je da je Zemlja za oko 30°C toplija no što se moglo očekivati, jer po, svemu sudeći, dolazi do zadržavanja infracrvene solarne radijacije. • Irski fizičar John Tyndall je, tri decenije kasnije, identifikovao molekule ugljendiksida i vodne pare kao uzročnike ove pojave, a krajem devetnaestog veka švedski hemičar Svante Arrhenius je prvi predočio proračune o porastu teperature koji bi nastao od udvostručenja koncentracije CO2 u atmosferi. • Smatra se da je Arrhenius (1896) prvi pokušao, iako na uprošćen način, izostavivši veoma složene geofizičke i klimatološke interakcije, da kvantifikuje fenomen kasnije nazvan efektom „staklene bašte“.

4. Globane promene klime • Primenom najsavremenijih metoda kompjuterske simulacije klime, danas se došlo do saznanja da bi udvostučena koncetracija CO2 u atmosferi izazvala porast prosečne temperature na Planeti u intervalu od 1,5°C do 5 °C, što je veoma zabrinjavajuće. • Prema rezultatima današnje nauke, procenjuje se da je od sredine 19. veka do danas ukupno emitovano gasova koji izazivaju efekte staklene bašte u nivou od oko 1.200 Gt CO2 , te da su koncentracije porasle od 285 ppm na oko 430 ppm. • Takođe, smatra se da je oko 70% svih ovih emisija odigralo u drugoj polovini dvadestog veka.

5. Promene prosečne temperature na površini Zemlje

6. Globane promene klime • Projekcije globalnih klimatskih promena govore da se efekti „staklene bašte“ ne prostiru ravnomerno po čitavoj planeti, te se proučavanju regionalnih posledica mora posvetiti velika pažnja. • Jedna od najdrastičnijih posledica je očekivani porast nivoa mora, koji će krajem 21. veka iznositi od 9 cm do 88 cm što će najviše pogoditi priobalne države i regione. Takođe, promene intenziteta i učestalosti pojave klimatskih ekstrema, vremenskih nepogoda i njima izazvanih katstrofa, će biti neminovne. • Iz dosadašnjih posmatranja može se konstatovati da se učestalost nepogoda i katstrofa posle devedesetih godina dvadesetog veka već udvostručila, a ekonomske štete od vremenskih nepogoda na globalnom nivou su porasle od oko 5 milijardi USD godišnje, u periodu 1980-1990. na preko 11 milijardi USD godišnje, u periodu 1990-2000. • Smatra se da će područje Jugoistočne Evrope biti naročito pogođeno sušom, tj. da će se ispoljiti sinergetsko dejstvo porsta temperature vazduha i smanjenja padavina, naročito u toku sezone vegetacije, što može izazvati drastične štete u poljoprivredi i šumarstvu

7. Odstupanja srednje godišnje temperture od normale za grad Beograd

8. Ekonomske posledice Ukoliko bi se nastavio snažan demografski i privredni rast, pre svega u zemljama u razvoju, što je pretpostavka tzv. scenarija „uobičajenog poslovanja“, realno je očekivati da će se koncentracije GHG krajem 21. veka popeti na oko 900 ppm, što bi imalo katastrofalne posledice na klimu izazivajući porast prosečnih temperatura na površini Zemlje u intervalu od 3°C do 10 °C. Čak se smatra da je to veoma oprezno predviđanje, koje ne uzima u obzir kataklizmične posledice oslobađanja metana iz okeanskih dubina, koji je jedan od potentnih GHG (čiji su efekti oko 21 put veći no efekti ugljendioksida), gubitak površina pod stalnim ledom, ubrzano nestajanje prašuma, drastične redukcije biodiverziteta, te pojavu čitavog niza tzv. „klimatoloških povratnih sprega“, koje nastaju kada jedna promena izaziva, pojačava, ili salbi, ostale.

9. Sternov izveštaj • Smatra se da ukoliko se nastvi sa „uobičajenim poslovanjem“ do udvostručenja atmosferskih koncentracija GHG u odnosu na nivo pre industrijske revolucije će doći oko 2035. godine, što će dovesti do porasta prosečne temperture za preko 2°C. • Ukoliko bi se sa istim ponašanjem nastavilo, postoje šanse, veće od 50% da, do kraja 21. veka, povećnje prosečne temperture na Planeti bude preko 5°C, što je ravno katastrofi za ljudsku i mnoge druge žive vrstre. Iznos ekonomskih šteta u tom slučaju će prevazići ukupni nivo šteta po svetsku privredu, usled svih ratova i ekonomskih kriza tokom čitavog 20.veka. • Grubo proračunavajući Stern je došao do iznosa direktne štete od 5% globalnog GDP, ili preko 11% ukoliko se uključe i indirektne štete po zdravlje i životnu sredinu. Ovi proračuni su bazirani na pretpostavci veoma niske reagibilnosti klime na porast koncentracija GHG, što nije realno. Realnije je očekivati veće štete, direktne oko 7% a indirentne u nivou od oko 14% globalnog GDP. Međutim, jasno je da u svim delovima Sveta štete neće biti podjednake, da će zapravo najnepovoljnije posledice pogoditi siromašne i nerazvijene, koji mogu doživeti i gubitke od preko 20% GDP godišnje.

10. Sternov izveštaj • Ove dramatične štete mogu biti izbegnute uz relativno blage i podnošljive troškove, od približno 2% globalnog GDP, pod uslovom da se koordinirana međunarodna akcija preduzme sada, a koncentracija GHG zadrži na nivou od oko 500ppm, zaključuje Stern. Ukoliko bi se zadržali na nivou koncentracija od 550 ppm, nivo potrebnih troškova bi se mogao smanjiti na oko 1%. Stern zaključuje da stablizacija knocentracije GHG u atmosferi na nivoima ispod 450 ppm već danas, usled akumuliranih ranijih emisija je prestala da bude isplativa, te se kao relavantan cilj može smatrati stabilizovanje GHG koncentracija na nivou od 450-550 ppm.

11. Sternov izveštaj • Koliko god bili predmet javnih rasprava, rezultati Sternove analize nisu ni prvi, niti suštinski različiti od ranijih analiza ove vrste. Tako, na primer, još Manne and Richels 1992. su konstatovali da bi supstitucija goriva koja stvaraju GHG koštala na globalnom nivou od 1% do 3% svetskog GDP. Najviše bi bile pogođene zemlje u razvoju koje su orijentisane u energetici na ugalj, kao što je Kina. • William Nordhaus 2000. ističe da bi ekonomski bila optimalna postepena redukcija GHG, u početku nešto malo ispod nivoa emisija koje bi odgovarale „uobičajenom poslovanju“, da bi se kasnije, usled novih tehnoloških pronalazaka, pre svega u energetici, nivo redukovanja mogao povećavati, ne ugrožavajući ekonomsku isplativost. • William Cline je 2004. izašao sa nešto radikalnijim predlogom mera za redukovanje GHG, ali koji bi doneo i veće koristi, tj. manje štete, od klimatskih promena, u očekivanom odnosu koristi (tj. umanjenih šteta) prema troškovima, kao 2-4 prema 1.

12. Sternov izveštaj Suština svih kritičkih zamerki Sternovom izveštaju svodi se na tri tačke: • Sternu se zamera korišćenje niskih diskontnih stopa, na pr. od 1,4 %, što dovodi do uvećanja efekata u daljoj budućnosti, u odnosu na efekte u sadašnjosti i bližoj budućnosti. • Neadekvatno tumačenje rizika i neizvesnosti, pošto se veruje da bi intenzitet šteta od klimatske katastrofe mogao prevazići sve dosadašnje katastrofe. Otuda klasično uključivanje rizika u ekonomske analize ne može biti adekvatno. • Zamera mu se netačno poređenje mogućih troškova i koristi, kroz tvrdnju da je Stern zapravo umanjio iznose očekivanih šteta, usled nemogućnost novčane procene vrednosti onoga što je najvrednije na Planeti, a to su životi ljudi, vrednost prirode, bio-diverziteta i ostalih netržišnih kategorija. Ipak, ma koliko oštar u iznošenju kritika F. Ackerman zaključuje da, iako je Sternova analiza daleko od toga da pruži definitvne odgovore na sva pitanja ekonomike klimatskih promena, ona je mnogo manje netačna od svih ranijih analiza koje su joj prethodile.

13. Politika odgovora na klimatske promene Postoje dva osnovna tipa odgovora na pretnje koje donosi globalna promena klime.To su: • preventivne mere na sprečavanju emiisja GHG, tzv. mere mitigacije, • mere prilagođavanja na posledice, tzv. mere adaptacije.

14. Politika odgovora na klimatske promene Preventivne mere obuhvataju: • Smanjenje emisija GHG kroz: • smanjenje nivoa ekonomskih aktivnosti koje ih prouzrokuju (na pr. smanjen intenzitet drumskog saobraćaja, tj. smanjena upotreba motora SUS), • povećanje efikasnosti obavljanja aktivnosti, u smislu manjeg nivoa emisija po jedinici outputa (na pr. povećana energetska efikasnost, tj. smanjena upotreba energije u odnosu na jednicu GDP) • putem smanjenja ugljeničnog intenziteta određene aktivnosti (smanjena potrošnja ugljenika po jednici outputa, na pr korišćenjem goriva sa manjim sadržajem ugljenika). • Povećavanje postojećih i stvaranje novih „ponora ili rezervoara“ ugljenika, na pr. pošumljavanjem goleti, jačanjem postojećih šuma, ili deponovanjem tečnog ugljendioksida u duboke podzemne rezervoare, ispražnjene bušotine nafte i gasa, u vidu tzv. CSS (carbon storeage and sequestration) tehnologija.

15. Politika odgovora na klimatske promene Mere adaptacije obuhvataju: • Izgradnju brana i lukobrana za zaštiu od poplava, usled porasta nivoa mora i olujnih nepogoda. • Promenu sistema gajenja biljnih kultura u poljoprivredi, kako bi se usevi prilagodili promenjenim meteorološkim prilikama. • Promenu načina gradnje javnih i privatnih zgrada, da bi se učinile otpornijim na ekstremno visoke temperature, ili vremenske nepogode. • Promenu načina gradnje infrastrukturnih objekata u energetici, vodo-snabdevanju, saobraćaju itd.

16. Politika odgovora na klimatske promene • Da bi se ove mere realizovale postoje određeni instrumenti u koje spadaju: • porezi na ugljenik • transferabilne dozvole • podsticanje obnovljivih vidova energije, • podsticanje energetske efikasnosti u raznim sektorima, od industrije, sobraćaja, poljoprivrede, do stanogradnje • uvođenje tehničkih standarda • subvenicje za istraživanje, razvoj, primenu i transfer novih tehnologija.

17. Politika odgovora na klimatske promene • Porezi na ugljenik se uvode radi sprečavanja negativnih eksternih efekata koji nastaju sagorevanjem goriva koja sadrže ugljovodonike, kao što su nafta i njeni derivati, ugalj, drvo, prirodni gas itd. • Porez na goriva koja sadrže ugljenik povećava cenu energije dobijene iz tih goriva, što podstiče potrošače da smanje upotrebu energije, ili da pređu na upotrebu energije iz alternativnih izvora, kao što je energija sunca, vetra, vode, zemlje itd. • Nivo poreza direktno zavisi od sadržaja ugljenika po jedinici količine goriva (po toni, litri, metru kubnom itd.). Što je tražnja za energijom elastičnija, tj. što više reaguje na promenu cene, to će ovaj instument imati više efekta. • Ovaj instrument je naročito prisutan u nekim evropskim zemljama koje vode strogu politiku zaštite klime, kao na pr. Švedska, Holandija, Finska, Norveška, Italija, Velika Britanija, Francuska, Slovenija itd.

18. Politika odgovora na klimatske promene • Transferabilne dozvole su jedna od alternativa porezu na ugljenik. Suština ovog instrumenta sastoji se u određivanju dozvoljenog nivoa emisija, kako na nacionalnom nivou, tako i na nivou pojednih sektroa, sve do nivoa pojedinačnih preduzeća. Na osnovu toga izdaju se dozvole za emitovajne. Ove dozvole mogu biti predmet transakcija između država, ali i preduzeća. • Uslov je da svaka jedinica emisija GHG, bilo ko da je u okviru sistema emituje, mora biti pokrivena dozvolama. Subjekti kojima nedostaju dozvole i kojima se ne isplati da sami redukuju emisije GHG, mogu kupiti dozvole za emitovanje, od subjekata kojima se isplati da sami redukuju emisije, a da dozvole podaju. Mehanizam ovog instrumenta identičan je instrumetima koji se koriste za racionalno gazdovanje obnovljivim prirodnim resursima.

19. Politika odgovora na klimatske promene • Podsticaji korišćenju obnovljivih vidova energije obuhvataju širok spektar subvencija namenjenih proizvođačima i korisnicima obnovljivih vidova energije. • Umesto što se daju subvencije za fosilna goriva, daju se kreditni i poreski podsticaji investicijama u obnovljive izvore, daju se povoljne tarife proizvođačima energije iz obnovljivih izvora, daju se cenovni i ostali podsticaju kupcima obnovljive energije, ili kupcima sistema koji obnovljivu energiju koriste. • Ovaj instrument je široko rasprostranjen u gotovo svim razvijenim privredama, mada u različitim formama i intenzitetu

20. Politika odgovora na klimatske promene • Slično prethodnom instrumentu deluje i podsticanje na efikasnost u proizvodnji i naročito potrošnji energije u raznim delatnostima, od industrije, saobraćaja, poljoprivrede, do arhitekture i građevinarstva. • Ovo podsticanje se javlja u razim vidovima, od cenovnih podsticaja, povoljnih kredtinih linija, povoljnog poreskog tretmana investicija, i profita prvih godina po puštanju u pogon, do korišćenja tzv. belih sertifikataili ESCO (energy service company) aranžmana

21. Politika odgovora na klimatske promene • Korišćejne tehničkih standarda efikasnosti se sastoji u ekspilcitnom zahtevu prema velikim proizvođačima i korisnicima energije. ili javnim preduzećima, da primene određene standarde minimalne energetske efikasnosti. • Svako odstupanje od propisanih standarda smatra se prekršajem koji se sankcioniše, što čini ovaj instrument veoma delikatnim za primenu, jer pretpostavlja objektivno merenje i zahteva nepristrasnu implementacionu agenciju, što je u pojedinim državama teško postići i odvojiti od dnevno-politčkih zbivanja.

22. Politika odgovora na klimatske promene • Izdvajanja za istraživanja i razvoj ne-ugljeničnih tehnologija, afirmaciju alternativnih izvora energije, te transfer tehnologije u nerazvijene delove sveta, mnogi autrori, sa pravom, smatraju jednim od najperspektivnijh instrumenata u borbi protiv antropogenih poremećaja klime na Planeti. • Ne bez razloga se smatra da će tek sa pojavom novih tehnologija, pre svega u proizvodnji i prenosu energije, doći do istinskog preokreta u politici zaštite klime, jer će mere na suzbijanju GHG emisija postati mnogo ekonomski efikasnije, te će spontano ući u praksu.

23. Pravni okviri za politiku zaštite klime • Uočavajući opasnost od potencijalnih promena klime, Svetska meteorološka organizacija i Program UN za životnu sredinu su 1988. godine ustanovili Međudržavni panel o klimatskim promenama. Kao neposredan rezultat aktivnosti IPCC-a usvojena je Okvirna konvencija UN o promeni klime. Marta meseca 1994. godine, posle ratifikacije od strane 50 zemalja, UNFCCC je stupila na snagu. Godinu dana kasnije održano je Prvo zasedanje Konferencije zemalja ugovornica. Na trećem zasedanju COP 1997. godine u Kjotu, usvojen je najzanačjniji dokument iz ove oblasti, Kjoto Protokol. • Prema odredbama ovog dokumenta, sve države koje su prihvatile obavezu ograničavanja GHG emiisija, u toku prvog perioda važenja Protokola, od 2008. do 2012. godine, imenovane su u tzv. Aneksu „B“ Protokola. U Aneksu „A“ navedni su gasovi koji su predmet obaveza, dok u Aneksu „B“ se navode iznosi obaveznih restrikcija emisija GHG po zemljma. Ukupni globalni prosek redukcija emisija iznosi -5,2% u odnosu na nivo emsija GHG iz 1990. godine, koja se smatra baznom za Protokol.

24. Pravni okviri za politiku zaštite klime • Protokol je stupio na snagu 16. februara 2005. godine, kada ga je ratifikovla Ruska federacija, pošto su se time ispunili preduslovi: 1.) da ga prihvati određeni broj država i 2.) da njime bude obuhvaćeno preko 55% ukupnih svetskih emisija GHG iz 1990. godine. • SR Jugoslavija, još juna 1997. godine, ratifikovala Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, a Republika Srbija, kao njena pravna naslednica, je tek seprembra 2007. godine ratifikovla Kjoto protokol i to kao zemlja ne-članica Aneksa I Okvirne konvencije UN o klimatskim promenama, odnosno, kao zemlja ne-članica Aneks „B“ grupe država potpsnica Protokola. Na taj način se otvorila mogućnost da Srbija učestvuje u Mehanizmu čistog razvoja (Clean Development Mechanism, CDM).

25. Fleksibilni mehanizmi iz Kjoto protokola Pored nacionalnih programa smanjivanja emisija GHG, koji su sve zemlje članice slobodne da same osmisle i sprovedu, Kjoto protokol predviđa i određeni stepen fleksibilnosti u ispunjavajnu preuzetih obaveza država, članica Aneks „B“ grupe. Naime, Protokolom su predviđena tri tzv. fleksibilna mehanizma u koje se ubrajaju: 1. Mehanizam međunarodne trgovine emisijama (ET) 2. Udružena implementacija (JI) 3. Mehanizam čistog razvoja (CDM)

26. Mehanizam međunarodne trgovine emisijama • spada u grupu cap and trade operacija i namenjen je zemljama članicama Aneks „B“ grupe. Kjoto protokol dozvoljava bilo kojim dvema zemljama iz pomenute grupe da razmenjuju deo preuzetih obaveza, što ima za posledicu redistribuciju dozvoljenih nivoa emitovanja. • Zahvaljujući činjenici da se GHG savršeno mešaju u atmosferi, sasvim je nebitno gde se emisije GHG redukuju, te međunarodna trgovina emisijama stvara globlano neutralne ekološke, ali bitne ekonomske efekte. Različite zemlje i regioni imaju različite stepene intenzivnosti emisija ugljendioksida, različite energetske efikasnosti, kao i različite elastičnosti supstitucije goriva. To utiče na činjenicu da imaju i različite granične troškove suzbijanja emisija. • Suština trgovanja emisijama leži u mogućnosti da učesnici sa višim graničnim troškovima suzbijanja GHG, plate onima sa nižim troškovima, određenu cenu za ugovoreni iznos smanjenja emisija, što stvara pozitivan ekonomski efekat kod obe strane, uz neutralne posledice na globalno emitovanje.

27. Mehanizam međunarodne trgovine emisijama • Ovaj mehanizam može obuhvatiti i privatna preduzeća, koja mogu trgovati između sebe, a predmet trgovine su AAU (Assigned Amount Units) i RMU (Removal Units). Kupljeni AAU, ili RMU, se mogu koristiti za ispunjavanje preuzetih obaveza, kako u prvom periodu važenja Protokla, 2008-2012. , tako i kasnije, tj. mogu se "štedeti za budućnost". • Kad je reč o trgovini emisijama mora se imati u vidu činjenica da Kjoto protokol, ipak, stavlja akcenat na domaće mere redukovanja GHG, te da je namera da svaki od učesnika preduzme realne projekte, namenjene zaštiti klime. Otuda i potreba da se ograniči trgovanje redukcijama emisija, te da se ograniče mogućnosti “štednje za budućnost” .

28. Udružena implementacija • Udružena implementacija (Joint Implementation - JI) je stvorena u cilju podsticanja transfera tehnologije i intenziviranja aktivnosti koje trajno vezuju ugljenik iz atmosfere. • Zemlje potpisnice UNFCCC, Aneksa 1 tj. zemlje potpisnice Aneksa „B“ Kjoto protokola, mogu preneti, ili razmenjivati, jedinice redukovanih emisija (Emission Reduction Units, ERU), tzv. "karbon kredite", koji su nastali na osnovu zajedničkih projekata na poljima smanjenja emisija GHG, ili jačanja "ponora". • Dakle, bilo koja zemlja Aneksa 1 (tj. Aneksa „B“), umesto da redukuje sopstvenene emisije, može investirati u projekat smanjenja GHG u bilo kojoj drugoj zemlji, koja je takođe potpisala isti Aneks, ukoliko je to ekonomski isplativije. Ovaj značajan podsticaj je opravdan činjenicom da su GHG savršeno rasprostirući gasovi u atmosferi, te je sa klimatološkog aspekata nebitno gde se emisije, ili redukcije, ovih gasova odvijaju

29. Udružena implementacija Glavne prednosti mehanizma sledeće: • zemlje investitori su u mogućnosti da smanje troškove redukcije GHG; • otvara se značajan prostor za transfer tehnologije; • udružena implementacija podrazumeva ulaganje u realne projekte, što stvara efekte na produktivnost i zaposlenost; • na ovaj način se privlače inostrane investicije, koje na drugi način nebi došle u određene zemlje i regione; • zahvaljujući principu adicionalnosti, koji je ugrađen u JI, pri udruženoj implementaciji postoji mogućnost da se ograniči upotreba smanjenja emisija koja nisu nastala kao rezultat određenih projekata, već su prateća posledica opadanja makroekonomske aktivnosti, na primer tranzicione recesije u zemljama istočne i centralne Evrope. • JI projekti se lakše mogu kontrolisati od strane zemlje domaćina, no CDM projekti. Udružena implementacija se uglavnom odnosi na međudržavne aktivnosti i projekte, a transfer ERU se obavlja uz saglasnost obe strane. Strane učesnice u projektima imaju motiva i načina da kontrolišu kako odvijanje projekata, tako i transfer ERU.

30. Udružena implementacija • Osnovni principi dobre JI prakse su: 1) adicionalnost i 2) ispravno procenjen početni (baseline) nivo emisija. • Princip adicionalnosti podrazumeva da JI projekti moraju proizvesti veće redukcije GHG no što bi se dogodilo spontano, bez projekta. Ovaj kompleksni princip se odnosi na ekološke, finansijske, tehničke i pravne aspekte JI projekata. Procena početnog nivoa emisija je neophodna radi usaglašavanja strana u JI, po pitanju redukcije emisija, sa i bez preduzetog projekta. Razlika između GHG koji bi se emitovali bez preduzetog projekta i onoga što će se emitovati po okončanju projekta, predstavlja "ušteđene" emisije na osnovu kojih se dobijaju ERU. • Prema članu 2 Protokola, svakoj državi je dozvoljen određeni iznos gasova koji mogu biti emitovani tokom perioda od 2008. do 2012. godine. Kada zemlja domaćin prenese ERU u korist zemlje investitora, jedninice karbon kredita se skidaju sa njenog računa i dodaju na račun investitora, te se tako izbegava dvostruko računanje. Ukoliko preneti ERU ne odražavaju stvarno nastale redukcije GHG, zemlja domaćin može imati teškoća u ispunjavanju obaveza.

31. Udružena implementacija • U interesu zemlje domaćina je da: 1. obezbedi istinsku adicionalnost projekata, 2. tačno utvrdi početni nivo emisija, 3. pravilno prenese ERU u korist investitora. • Kjoto protokol zaheva od svih zemalja koje su prihvatile članstvo u Aneks „B“ grupi da ustanove nacionalne sisteme za merenje i prijavljivanje emisija, da ustanove nacionalne registre GHG, obezbede pravovremeno prijavljivanje, te da dostignu utvrđeni nivo emisija u periodu 2008-2012. Sve transakcije koje proističu iz projekata udružene implementacije, kao i ostalih fleksibilnih mehanizama, moraju biti unesene u sistem nacionalnih i međunarodnih registara.

32. Mehanizam čistog razvoja • Mehanizam čistog razvoja (CDM) je stvoren ne samo sa ciljem da omogući zemljama Aneksa „B“ da koriste redukcije emisija u zemljama koje nisu prihvatile pomenuti status, već i da pomogne zemljama u razvoju da ostvare održivi razvoj, koristeći strane investicije. • CDM projekti, čiji su domaćini zemlje koje nisu prihvatile Aneks „B“, donose tzv. sertifikovane jedinice redukcije emisja (CER) koje industrijske zemlje, tj. zemlje investori, mogu upotrebiti da bi ispunili obavezu iz Protokola. • CDM projekti imaju tri opšta kriterijuma: • moraju biti dobrovoljni • moraju dokazati dugoročne koristi, u smislu podsticanja održivog razvoja i • projekti moraju biti adicionalni, tj. moraju dovesti do većih redukcija GHG no što bi se moglo spontano ostvariti, bez projekata.

33. Mehanizam čistog razvoja • Od CDM projekata se očekuje da obezbede finasiranje pre iz privatnih, no iz državnih izvora, te da se realizuju kroz partnerstvo javnog i privatnog sektora, uključujući lokalne zajednice i interesne grupe. • Sektori pogodni za primenu CDM obuhvataju enegetiku, procesnu industriju, upravljanje otpadom, šumarstvo i poljoprivredu. • Da bi investitori iz Aneks „B“ zemlje mogli da ostvare CER, potrebno je da zemlja u kojoj su registrovani ima: 1. obavezujuću kvotu emisija, pravilno utvrđenu obračunatu u skladu sa zahtevima Protokola i drugih akata, 2. nacionalni sistem GHG računovodstva, t.j. nacionalni GHG registar.

34. Mehanizam čistog razvoja • CDM projekti se mogu locirati u zemljama koje nisu prihvatile obavezu redukcije GHG, ali koje su potpisale Kjoto protokol i koje imaju izgrađene institucije za regulisanje i nadgledanje projekata.. Među najbitnijim instuitucijama su: • Nacionalna kancelarija, koja uzima učešća u procesu validacije, te je odgovorna za izdavanje potvrde da određeni projekat doprinosi ciljevima održivog razvoja zemlje domaćina i • Naimenovane operativne jedinice (DOE), koje sprovode verifikovanje i izveštavanje. Republika Srbija danas spada upravo u grupu zemalja koje su ratifikovale Kjoto protokol, ali nisu pristupile obavezi redukovajne GHG, tj.nisu u Aneks „B“ grupi. Te zemlje se kvalifikuju za ulogu domaćina CDM projekata.

35. Mehanizam čistog razvoja Prema literaturi postoje tri modela primene CDM projekata; to su: • A) bilateralni, • B) multilateralni i • C) unilateralni CDM.

36. Bilateralni CDM

37. Bilateralni CDM • Bilaterani CDM model zahteva najmanje kadrovske i institucionalne pripreme, pošto je konzistentan sa uobičajenim modalitetima inostranih direktnih investicija. • Na prikazanoj shemi aktivnosti oko izbora projekta, finansiranja, te podele stečenih CER kredita, obavljaju se direktno između strana u projektu. • Međutim, to može prouzrokovati visoke transakcione troškove, vezane za pregovaranje oko pripreme i izvođenja radova, kao i neravnopravnost u prisvajanju CER kredita.

38. Multilateralni CDM

39. Multilateralni CDM • Multilateralni CDM model karakteriše postojanje zajedničkog fonda, koji čine investitori iz Aneks 1 ili Aneks „B“ zemalja. • Ovakav model ima više prednosti, na prvom mestu, njime se smanjuje rizik investitora, jer se rizik raspoređuje nа čitavu grupu portfolio investitiтora, analogno poziciji akcionara u uzajamnim fondovima. • Zatim, ovakav vid CDM aktivnosti daje zemlji domaćinu veću pregovaračku sposobnost, jer umesto direktnih pregovоra sa investitorom iz Aneks 1 zemlje, zemlja domaćin pregovаra sa upravom fonda, koja može imati višе razumevanja za lokalne ekološke probleme i interese.

40. Unilatreralni CDM model

41. Unilatreralni CDM model • U unilateralnom CDM modelu ne učestvuje investitor iz Aneks 1 zemlje, tako da se čitav projekat realizuje i finasira od strane zemlje domaćina. Otuda i celokupan iznos CER kredita pripada zemlji domaćinu, koja ih može deponovati na određeno vreme, a potom prodavati na međunarodnom tržištu, kada za to ostvari pravo pristupanjem Aneks 1 grupi. Međutim, zemlja domaćin se suočava sa nizom rizika. Da bi unlateralni CDM projekat mogao da generira CER kredite, mora se dobiti nezavisna ekspertska potvrda, koja se odnosi na suštinu projekta, proračun baseline emisija GHG, I najvažnije, iznosa redukovanih emisija • Ovakav vid CDM aktivnosti je pogodan za zemlje koje imaju dovoljno stručnjaka i finasijskih sredstava da same sprovedu projekte održivog razvoja, ali koje nisu u mogućnosti da privuku značajnija spoljna sredstva, usled visokih rizika za strane invstitiore, što je slučaj kod zemаlja Zapadnog Balkana.

42. Merenje efekata CDM projekata u poljoprivredi Procena efekata CDM projekata zavisi od samog karaktera projekta, njegovih kako direktnih, tako i indirektnih troškova i koristi. Svaki od mogućih projekta redukcije GHG treba sagledati sa aspekta podržavanja privrednog rasta, racionalnog korišćenja resursa, porasta zaposlenosti i stvaranja socijalnog kapitala, te eliminacije siromaštva. Kada je reč o poljoprivredi Srbije neka od mogućih polja realizacije CDM projekata mogu biti: • racionalizacija upotrebe azotnih đubriva; • uvođenje useva koji imaju veću mogućnost vezivajna i skladištenja ugljen-dioksida; • unapređenje sistema ishrane stoke; • bolje postupanje sa stajnjakom i organskim otpadom u preradi stočarskih proizvoda; • proizvodnja sirovina za dobijanje bio-goriva. Osim navedenog, kao moguća polja primene CDM projekata u oblastima blisko povezanim sa poljoprivedom, javljaju se: • projekti pošumljavanja;. • povećanje apsorpcione sposobnosti biljaka, uvođenjem biljnih vrsta koje intenzivno vezuju ugljen-dioksid, povećanje gustine bio-mase; • sakupljanje i korišćenje deponijskog gasa; • recikliranje i kompostiranje organskog otpada; • iskorišćavanje energetskog potencijala insineracijom organskog otpada.

43. Merenje efekata CDM projekata u poljoprivredi • Svako od prethodno pomenutih područja realizacije CDM projekata potrebno je sagledati sa ekonomskog, socijalnog i ekološkog stanovišta, što iziskuje složen analitički pristup. Analitički okvir za ocenu CDM projekata svodi se na tri moguća postupka: • Klasičnu analizu troškova i koristi (cost–benefit analysis, CBA) • Analizu efektivnosti troškova (cost effectiveness analysis, CEA) • Višekriterijumsku analizu (multi-criteria analysis, MCA)

44. Merenje efekata CDM projekata u poljoprivredi Da bi se ovi analitički postupci mogli primeniti potrebno je prethodno: • detaljno sagledati projekat, navodeći moguće projektne opcije i njihove efekte, kao i sagledati tzv. base-line scenario, tj. stanje bez projekta (Project Screening faza); • definisati granice projekta u prostoru i vremenu; • definisati standarde za merenje uticaja projekta na okolinu; • vrednovati efekte projekta u svetlu nacionalnih prioriteta održivog razvoja, što zahteva prethodno postignut društveni konsenzus, ispoljen kroz usvajanje Nacionalne strategije održivog razvoja. Tek kada se odredi prethodno, može se pristupiti primeni opisanih analitičkih postupaka, sa ciljem odobravanja i verifikovanja pojedinih projekata, njihovog svrstavanja u CDM, te rangiranja prioriteta u ovoj oblasti.

45. Analiza troškova i koristi (CBA) • Klasična analiza troškova i koristi svodi se na vrednosno iskazivanje niza koristi, sa jedne i troškova sa druge strane, u vremenu trajanja projekta, svedenih na njihovu sadašnju vrednost. • Kada je reč o koristima, prvenstveno se posmatra uticaj na lokalnu zaposlenost, koja se prati preko broja i dužine angažovanja novozaposlenih radnika na projektu, smanjenja socijalnih davanja za nezaposlene, povećanja fiskalnih prihoda države kroz porez na dohodak i porast uplata u fondove penzionog, invalidskog i zdravstvenog osiguranja, koje novozaposleni čine.

46. Analiza troškova i koristi (CBA) • Pored efekta na zaposlenost potrebno je sagledati i pozitivne eksterne efekte određenog projekta, na druge sektore i ekonomski rast upošte. • Na primer, to mogu biti pozitivni efekti nastali razvojem drvoprerađivačke industije, ili razvoj lovnog i seoskog turizma. To mogu biti i pozitvni uticaji na platni bilans, nastali, na primer, zamenom klasičnih fosilnih goriva iz uvoza, domaćim, bio-gorivima, iz obnovljivih izvora. • Kad je reč o ekološkoj dimenziji CDM projekata, koristi se mogu vrednosno izraziti kroz iznos umanjene, ili izbegnute štete po životnu sredinu, primenom nekog od metoda vantržišnog vrednovanja, na pr. benefit transfer metoda. • Tome treba dodati i direktne koristi usled neplaćanja naknada i taksi za zagađenje, pod uslovom postoji zakonska obaveza za tako nešto

47. Analiza troškova i koristi (CBA) • Socijalna dimenzija CDM projekata se ogleda u smanjivanju siromaštva, stvaranju socijalnog kapitala, povećanju nivoa tehničke kulture i obrazovanja najranjivijih grupa stanovništva, te u smanjivanju svih oblika socijalne patologije. • Ovi efekti vrednosno se teško iskazuju jednim pokazateljem, otuda se može koristiti socijalna funkcija blagostanja, uz ponderisanje porasta dohodaka najsiromašnijih grupa.

48. Analiza troškova i koristi (CBA) • Kada je reč o troškovima, oni se mogu posmatrati kao finansijski i socijalni troškovi. • Finansijski troškovi se javljaju kao bruto finansijski troškovi i neto finansijski troškovi. Bruto finansijski troškovi predstavljaju zbir svih projektnih troškova, minus troškovi kapitala (nepovratni troškovi) projektom zamenjene base-line aktivnosti. Neto finansijski troškovi se definišu kao bruto finansijski troškovi, minus uštede u operativnim troškovima funkcionisanja i održavanja, nastale primenom projekta. • Socijalni troškovi su zbir privatnih troškova koje snosi investitior i društvenih troškova, koje snosi šira zajednica, u kojoj se implementira CDM.

49. Analiza troškova i koristi (CBA) • Klasična analiza troškova i koristi svodi se na određivajne neto sadašnje vrednosti, (NPV) ekonomskog toka projekta, tj. razlike između novčanih iznosa svih koristi i svih troškova sprovođenja projekta. • Pri određivanju NPV posebnu pažnju treba posvetiti diskontnim stopama. Izbor diskontne stope jedno je od najosetljivjih pitanja ekonomske analize efekata klimatskih promena. Pošto se radi o dugoročnim efektima, korišćenje diskontnih stopa koje se primenjuju u uobičajenim finansijskim analizama investicionih projekatateško da može dati dobre rezultate. Visok nivo diskontnih stopa kod standardnih investicionih projekata daje iskrivljenu sliku opravdanosti, tako što favorizuje kratkoročne efekte, a zanemaruje dugoročne. • Ovo naročito važi za primenu tržišnih kamatnih stopa u postupku diskontovanja, bilo da se radi o kamatnim stopama sa inostranog tržišta kapitala, odakle dolazi CDM investitor, bilo da se radi o lokalnim kamatnim stopama, u slučaju da se projekat finansira putem lokalnih sredstava. Jedno od teorijski mogućih rešenja ovog problema CBA jeste primena opadajućih diskontnih stopa, tako što se na početku života projekta diskontovanje vrši primenom tržišne kamatne stope, dok u poodmaklim fazama života projekta, primenjuju se sve niže stope.

50. Analiza efektivnosti troškova (CEA) • Analiza efektivnosti troškova se svodi na procenu iznosa troškova po jedinici redukovanih GHG, pri čemu se posmatraju kako finansijski, tako i socijalni troškovi. U ovu analizu se mogu uključiti i koristi, tj pozitivni efekti projekta, oduzimajući njhov vrednosni izraz od troškova (oni se javljaju kao negativni troškovi). • Troškovi redukovanja, Cred , jednaki su zbiru svih toškova umanjenih za novčani izraz koristi od projekta redukcije emisija GHG: