Upravljačko računovodstvo petak, 12.01.2012. Dvanaesta nedelja – predavanje

1. Upravljačko računovodstvo petak, 12.01.2012.Dvanaesta nedelja – predavanje

2. Nedelja (2011) Тema/aktivnost . XII (12.01.) - KUPOVATI/PRPIZVODITI, ELIMINISATI/ ZADRŽATI PROIZVOD - UVOĐENJE NOVOG PROIZVODA, PRODATI POLUPROIZVOD/FINALIZIRATI PROIZVOD IZBOR NAJPOVOLJNIJEG UČEŠĆA PROIZV- VODA U ASORTIMANU - UPRAVLJANJE ZASNOVANO NA AKTIVNOSTIMA - DEFINICIJA SEGMENTA, PRIHODI, RASHODI, SREDSTVAI OBAVEZESEGMENTA PREDUZEĆA Cilj ovog poglavlja je izučavanje:

3. II PRIMENA INFORMACIJA OBRAČUNA TROŠKOVA PO VARIJABILNIM TROŠKOVIMA U OPTIMIZACIJI PROIZVODNO PRODAJNOG ASORTIMANA • Alternativno poslovno odlučivanje pokriva slučajeve koji zahtevaju dodatno investiranje u cilju upotrebe kapitala na najbolji moguci način. • Međutim, pitanje kapitalnih ulaganja je van domašaja problematike obračuna troškova, pa se alternativno poslovno odlučivanje u obračunu troškova svodi na domen kratkoročnog poslovnog odlučivanja i planiranja.

4. U tom kontekstu alternativno poslovno odlučivanje obuhvata više oblasti za racionalno poslovanje ali je ova analiza orijentisana na izbor optimalnog proizvodno-prodajnog asortimana preduzeca koji obuhvata sledeća područja: • izbor najpovoljnijeg učešća postojecih proizvotia u asortimanu, • eliminisanje ili zadržavanje proizvoda, • uvođenje novog proizvoda, • prodati ili prerađivati poluproizvod ili finalni proizvod, • nabaviti ili proizvoditi određeni poluproizvod i dr.

5. 1. Izbor najpovoljnijeg učešča postoječih proizvoda u asortimanu • Ovo područje alternativnog poslovnog odlučivanja treba da pruži relevantne odgovore na pitanja optimalnih odnosa postojećih proizvoda u asortimanu. Izbor najpovoljnijeg učešća postojecih proizvoda u asortimanu može se vršiti u uslovima: • (a) kada ne postoje ograničavajući faktori i • (b) kada postoje ograničenja u tražnji, kapacitetu, raspoloživom materijalu i sl.

6. a) U uslovima nepostojanja ograničavajucih faktora presudna uloga u odlučivanju pripada relativnoj rentabilnosti proizvoda. • To je zapravo najjednostavniji slučaj za izbor najpovoljnije strukture ukupne proizvodnje i prodaje. • Ovo iz razloga što računovodstveni postupci obično produkuju prosečne ukupne troškove po jedinici zbog udovoljavanja zahtevima oficijelnog bilansiranja zaliha učinaka i rezultata. • U tom smislu, neko hipotetičko preduzeće, koje je u analiziranom periodu proizvelo 2.000 proizvoda "X", 2.500 proizvoda "Y" i 3.000 proizvoda "Z", želi da izvrši izbor najpovoljnije strukture ukupne proizvodnje i prodaje na osnovu relativna rentabilnost njegovih proizvoda, koja izgleda ovako:

7. Analizom relativne rentabilnosti svojih proizvoda preduzece dolazi do zaključka da ima zadovoljavajuću kombinaciju proizvodnje i prodaje. Isto tako zaključuju da treba povećati proizvodnju proizvoda "Z"i "Y" na račun proizvodnje proizvoda "X" i to sve dotle dok se rie izjednače iznosi dobitka po jedinici proizvoda za sve proizvode.

8. b) Izbor optimalne strukture proizvodnje i prodaje u uslovima postojanja ograničenja je mnogo složeniji nego u uslovima nepostojanja ograničavajučih faktora. Ograničenja u izboru mogu biti različita ali su najčešće vezana za tražnju, kapital, mašinski i radni kapacitet, raspoloživi materijal i sl. • Ograničenja vezana za tražnju pri izboru zadovoljavajuće strukture proizvodnje i prodaje zahtevaju adekvatnu informacionu osnovu koja se razlikuje od potreba za informacijama pri izboru odgovarajuće strukture proizvodnje i prodaje bez ograničenja.

9. Naime, ovde su relevantni dodatni varijabilni a ne i fiksni troškovi. • Tako, ako analizirano preduzeće ima ograničenu tražnju za svojim proizvodima u obimu od 1.000 proizvoda, pri tome su mu proizvodi zamenljivi u funkcionalnom smislu i nema unutrašnjih ograničenja za proizvodnju datog obima traženih proizvoda, odluku o izboru optimalne strukture proizvodnje i prodaje doneće na bazi vrednosti marginalnog dobitka koji bi bio ostvaren na proizvodnji proizvoda "X", "Y" i "Z" u obimu od 1.000 jedinica.

10. Dodatni prihodi, troškovi i dobici u ovom slučaju izgledaju ovako:

11. Na osnovu ovih podataka preduzeće donosi odluku da treba proizvoditi 1.000 proizvoda "X", jer on odbacuje najbolji marginalni dobitak i najviše doprinosi rezultatu preduzeca kao celine. Orijentacija na proizvodnju proizvoda "Y" daje manji marginalni rezultat, a proizvodnja proizvoda "Z" odbacuje najmanji marginalni rezultat. • Upoređujuči ovu odluku sa odlukom u uslovima nepostojanja ograničenja uočavamo da je ona sasvim suprotne orijentacije. Razlog ovome je to što su u prvom slučaju u analizu uključeni fiksni troškovi, a njihova alokacija po proizvodima zamaglila je pravu rentabilnost proizvoda.

12. Uvođenjem novih ograničenja, kao što su raspoloživi kapital, kapacitet bilo mašinski ili radni, raspoloživi materijal i sl., zahteva nove informacije za donošenje relevantnih odluka o izboru optimalne strukture proizvodnje. • Postojanje više ograničenja zahteva prethodno identifikovanje ograničenja sa najjačim dejstvom, odnosno resursa čije je potpuno iskorišćavanje najbliže. • Nakon toga, kvantitativna analiza treba da obuhvati sve altemative i za svaku utvrdi marginalni rezultat, pri čemu ce izbor svakako pasti na onu koja odbacuje najveći marginalni rezultat.

13. Ovakav postupak primenjuje se u slučaju da proizvodi troše iste količine ograničavajućih faktora. • Ukoliko, pak, proizvodi troše različite količine ograničavajucih faktora po jedinici proizvoda, donošenje relevantne odluke zahteva prethodno utvrdivanje kontribucionog rezultata po jedinici proizvoda, pa onda njegovo preračunavanje na jedinicu ograničavajučeg faktora.

14. Postupak dolaženja do podataka za donošenje relevantne odluke o optimalnoj strukturi proizvodnje i prodaje u uslovima trošenja različite količine ograničavajućeg činioca pokazaćemo na primeru analiziranog preduzeća pod sledecim pretpostavkama: • preduzece može proizvoditi i prodavati još 1.500 proizvoda "Y" i • "Z" po nepromenjenim cenama, • - neiskorišćeni kapacitet kao ograničavajući faktor iznosi 2.000 mašinskih časova, pri čemu se za proizvodnju jedinice proizvoda "Y" mora utrošiti 2 mašinska časa, a za proizvodnju jedinice proizvoda "Z" 1,5 mašinski čas.

15. U ovom slučaju prvo utvrđujemo marginalne rezultate za jedinicu proizvoda "Y" i "Z" i jedinicu kapaciteta, koji u konkretnom slučaju iznose:

16. Na bazi utvrđenih marginalnih rezultata po jedinici proizvoda odluka mora biti da neiskorišceni kapacitet od 2.000 mašinskih časova treba iskoristiti za proizvodnju proizvoda "Y". Naime, marginalni rezultat po jedinici proizvoda "Y" iznosi 4,50 din., dok po jedinici proizvoda "Z" iznosi 4,00 din. Međutim, marginalni rezultat po mašinskom času sugeriše donošenje suprotne odluke, tj. proizvodnju proizvoda "Z", zato što je marginalni rezultat po mašinskom času za proizvod "Z" veci od marginalnog rezultata po mašinskom času proizvoda "Y".

17. Naime, marginalni rezultat po mašinskom času za proizvod "Z" iznosi 2,67 din., a za proizvod "Y" 2,25 din. • Donošenje valjane odluke u ovakvim slučajevima zahteva uvođenje dodatnih informacija i podataka, kao što su informacije o mogucem obimu proizvodnje određenog proizvoda za raspoloživi kapacitet, zatim o mogucem prihodu, troškovima i rezultatima za ukupnu proizvodnju.

18. U konkretnom slučaju te informacije za proizvod "Y" i "Z" izgledaju ovako:

19. Na osnovu dobijenih rezultata jasno je uočljivo da bi se optimalni proizvodno-prodajni asortiman proizvoda dobio ako bi se neiskorišceni kapaciteti iskoristili za proizvodnju proizvoda "Z". • Međutim, u uslovima postojanja više ograničenja, što je svojstveno ekonomskoj stvarnosti, analiza relevantnih faktora pretpostavlja primenulinearnog programiranja.

20. Eliminisati ili zadržati proizvod • Proizvodno-prodajni asortiman predstavlja veoma značajan faktor poslovnog rezultata. Naime, to je jedan od faktora čijom se kombinacijom sa obimom prodaje i prodajnim cenama i troškovima dolazi do optimalnog poslovnog rezultata.

21. Konzistentno tome svaka grupa proizvoda i/ili značajniji proizvod treba da budu pod stalnim preispitivanjem u pogledu njihove rentabimosti i doprinosa njihovih rezultata rezultatu preduzeca ili njegovih užih organizacionih delova za koje je racionalno utvrđivati i meriti rentabilnost. • U tom smislu često se postavljaju zahtevi za napuštanjem dalje proizvodnje nerentabilnih proizvoda. • Donošenje takve odluke zahteva utvrđivanje ukupne rentabilnosti svih proizvoda u proizvodno-prodajnom asortimanu.

22. Tako bi rentabiinost proizvoda "X", "Y" i "Z" mogia izgledati ovako: Na osnovu ovih podataka o rentabilnosti proizvoda može se doneti odluka o napuštanju proizvodnje proizvoda "Z", zato što se na njemu posluje na ivici rentabiliteta. Ova odluka bila bi opravdana, tim pre, ako se ovakvi rezultati ponavljaju iz perioda u period.

23. Međutim, za pravilnu odluku potrebni su i dodatni podaci o prihodima, troškovima i rezultatima koji nastaju sa prihvatanjem odluke o eliminisanju proizvoda "Z" iz dalje proizvodnje. Naime sa eliminisanjem proizvoda "Z" iz dalje proizvodnje nestao bi prihod od 5.000 din i varijabilni troškovi od 4.000 din. • Međutim, njegovim eliminisanjem iz dalje proizvodnje ostaju fiksni troškovi vezani za proizvodno-prodajne kapacitete, čija je trenutna likvidacija nemoguća. • Prema tome, fiksni troškovi su itekako relevan- tni za donošenje odluke o eliminisanju proizvoda.

24. Donošenje relevantne odluke zahteva upoređivanje dveju alternativa sa aspekata koristi i troškova koje nastaju u alternativi zadržati i alternativi eliminisati. Relevantni elementi po ovim alternativama izgledaju ovako:

25. Odluka o eliminisanju proizvoda "Z" iz dalje proizvodnje doveia bi do smanjenja rezultata preduzeća kao celine i to za 1.000 din. • To je zapravo vrednost marginalnog dobitka koji bi se ostvarivao ukoliko se prihvati alternativa zadržati proizvod "Z". • Prema tome, zaključak bi bio zadržati proizvodnju proizvoda "Z", jer prihod ostvaren njegovom prodajom još uvek pokriva varijabilne troškove i odbacuje marginalni rezultat koji služi za pokriće fiksnih troškova preduzeca i formiranje njegovog rezultata.

26. Ono što je potrebno posebno naglasiti jeste to, da iako nam kvantitativna analiza pokaže da određeni proizvod treba eliminisati iz dalje proizvodnje, sa njegovim eliminisanjem ne treba žuriti. • Ovo naročito ako nema spremna zamena sa rentabilnijim proizvodom. • Konačna odluka o eliminisanju zahteva preispitivanje dugoročne rentabilnosti proizvoda u smislu smanjenja varijabilnih troškova, usavršavanja samog proizvoda, postizanje adekvatnih cena i sl.

27. 2. Kupovati ili proizvoditi • Značajno područje izbora optimalnog proizvodno-prodajnog asortimana u kome dolazi do izražaja primena alternativnog poslovnog odlučivanja tiče se odlučivanja o tome da li određeni deo, poluproizvod ili finalni proizvod kupiti na tržištu nabavke ili ga proizvoditi u sopstvenim pogonima. • Pri tome se u obračunu troškova uvek polazi od postojanja raspoloživih slobodnih kapaciteta za altemativu proizvoditi.

28. Pitanje ovakvog odlučivanja vezano je najčešće za grupe preduzeca. Prva grupa preduzeća obuhvata ona preduzeca koja proizvode vrlo složene proizvode čija finalizacija zahteva utrošak veceg broja komponenti koje su međusobno toliko različite da njihova proizvodnja pripada vrlo često potpuno različitim industrijskim granama. • U ovu grupu preduzeca spadaju preduzeća za proizvodnju automobila, šinskih vozila, aviona, radio i televizijskih aparata, računara i sl. • Donošenje odluke o tome koliko će ovakva predu- zeća sama proizvoditi komponenti a koliko ce ih nabaviti na tržištu zahteva temeljite analize svake moguče alternative uz uvažavanje kako kvanti- tativnih -troškovnih tako i kvalitativnih faktora.

29. Drugu grupu predstavljaju preduzeca koja trebaju da usvoje neki proizvod po vertikali. • Kod ovakvih preduzeca najčešce se postavlja pitanje da II neophodan materijal ili poluproizvod nabavljati ili ga proizvoditi u sopstvenim pogonima. • Konkretno, jedna tkačnica mora odlučiti da li da sama proizvodi ili nabavlja predivo, ili recimo da li da koristi tuđe usluge bojenja ili da bojenje vrši u sopstvenom pogonu. Isto tako, jedno preduzeče koje proizvodi nameštaj postavlja sebi pitanje da li da panel i ivericu proizvodi u sopstvenim pogonima ili da ih nabavlja na tržištu.

30. Preduzeče za proizvodnju mesa i mesnih prerađevina postavlja sebi, takođe, pitanje da li da ima sopstvene farme ili da stoku nabavlja na tržištu i sl. • Odluka o tome da li kupovati ili proizvoditi ne mora biti vezana samo za poluproizvode već isto tako i za finalne proizvode. • To je najčešće slučaj sa proizvodima koji put do krajnjeg potrošaea nalaze kroz iste kanale prodaje a pri tome preduzeče ima razvijenu sopstvenu maloprodajnu mrežu.

31. Tako, ukoliko neko preduzeće ima razvijenu maloprodajnu mrežu ono ce nastojati da te kapacitete popuni sa proizvodima koji su komplementarai sa njegovim proizvodima. • Proizvođač obuće može preko svoje maloprodajne mreže prodavati čarape koje proizvodi drugo preduzeće. Isto tako, preduzece koje proizvodi muška odela može preko svoje maloprodajne mreže prodavati muške košulje i sl. • Konzistentno tome, ovo područje alternativnog poslovnog odlučivanja ima izuzetan značaj za racionalno korišcenje raspoloživog kapaciteta preduzeća, pri čemu su rizici da se donese pogrešna odluka vrlo veliki.

32. Uz to, ovo područje odlučivanja pod uticajem je velikog broja faktora koji mogu biti kako kvantitativni tako i kvalitativni. • Kada su u pitanju kvantitativni faktori onda centralno mesto zauzimaju troškovi, ali se nikako ne mogu smatrati jedinim niti dovoljnim za donošenje valjanih odluka. • U mnogim slučajevima prioritet će se dati kvalitativnim faktorima, tzv. netroškovnoj komponenti odlučivanja. • Pomenute netroškovne komponente različite su u altemativi proizvoditi od onih u altemativi kupiti.

33. Svakako da ce se neko preduzeče odlučiti da proizvodi određeni poluproizvod ili finalni proizvod ukoliko ima nestabilnu ponudu ili slab kvalitet ponude, zatim, ukoliko želi da zaštiti i očuva tajnost proizvodnog postupka. • Vrlo često efekti oporezivanja mogu biti razlog da se preduzece opredeli za altemativu proizvoditi. • Sigurno je da će preduzeće koje raspolaže slobodnim kapacitetima nastojati da te kapacitete uposli sa proizvodnjom neke nedostajuće komponente ili dela koje je do tada kupovalo. • Nekada i težnja da se očuva zaposlenost radne snage može ići u prilog altemativi proizvoditi.

34. Preduzeće koje nema dovoljno kapitala ili nema dovoljno iskustva u proizvodnji određenog dela, poluproizvoda ili finalnog proizvoda opredeliće se za kupovinu. • Širok izbor određenih delova i poluproizvoda na tržištu nabavke, zatim, mogućnost dobijanja specijalnih usluga, kriterijumi su za opredeljenje prema altemativi kupovati. • Sezonska proizvodnja finalnog proizvoda kao i mogućnost prenošenja rizika na dobavljače, takođe, su kvalitativni elementi koji vode ka odluci o kupovini dela, poluproizvoda ili finalnog proizvoda.

35. Ekonomski efekti odluka proizvoditi ili kupovati mogu se najbolje sagledati upoređivanjem troškova jedne i dmge altemative. • Poznato je, naime, da troškovnu komponentu kod altemative kupovati čine: • faktuma vrednost koja se najčešće procenjuje na bazi stanja na tržištu nabavke ili prognoze budučih kretanja i • zavisni troškovi nabavke (prevoz, porez, takse, carine i sl.) do kojih se dolazi na dosta jednostavan način. • Isto tako, poznato je da troškovnu komponentu na strani alternative proizvoditi čine:

36. troškovi direktnog materijala i rada koji se utvrđuju na bazi odgovarajućih normativa i cena, • opšte varijabilni troškovi po jedinici mere učinka pri čemu to mogu biti časovi rada ili mašinski časovi i sl. i ukupni opšte fiksni troškovi koji se mogu, ali i ne moraju pojaviti kao relevantna troškovna komponenta. • Sučeljavanje troškovnih komponenti po datim alternativama za pretpostavljeni obim proizvodnje od 1.000 jedinica može biti prikazano na sledeci način:

37. Na osnovu utvrđenih podataka jasno je da treba doneti odluku o proizvodnji 1.000 proizvoda, jer su troškovi proizvodnje po jedinici proizvoda za 5 din. manji od troškova nabavke. Međutim za donošenje konačne odluke moraju se uvažavati i netroškovne, odnosno kvalitativne komponente. Pri uključivanju i ovih komponenti nije isključena mogucnost da se donese i suprotna odluka od one koju sugeriše samo kvantitativna analiza.

38. Proizvodna preduzeća koja proizvode relativno složene proizvode za tržište, često se nalaze pred dilemom da li proizvoditi neki deo, poluproizvod ili gotov proizvod u svojim pogonima, ili ih kupovati na tržištu. • Pri odlučivanju o ovim pitanjima kvalitativni faktori mogu biti odlučujući. • Ponekad proizvodnja dela zahteva specijalni postupak, poseban know – how ili posebno obučenu radnu snagu, a ponekad i specijalni materijal. • U takvim uslovima proizvođači sami proizvode delove da bi adekvatno mogli da kontrolišu njihov kvalitet.

39. S druge strane, ima preduzeća koja se sa potrebnim delovima snabdevaju od drugih proizvođača i na taj način koriste prednosti dugoročno uspostavljene međusobne poslovne saradnje. • U kojoj meri će preduzeće finalist proizvoditi potrebne delove, a u kojoj meri će ih kupovati na tržištu i samo vršiti njihovu ugradnju, jedno je od veoma značajnih ekonomskih pitanja.

40. Pored kvantitativnih, za odlučivanje o tome da li proizvoditi • ili kupovati, bitni su i kvantitativni faktori relevantni za • donošenje odluke, zavisiće od konkretne situacije. • Pri tome je ključno pitanje da li preduzeće raspolaže sa slobodnim kapacitetom, ili ne. • Pretpostavimo da proizvodnja dela X košta preduzeće kako sledi: • Drugi proizvođač nudi isti deo po 20 din / kom. • Da li će preduzeće proizvoditi ili kupovati ovaj deo?

41. Mada cena po kojoj se deo „X“ može kupiti indicira na zaključak da preduzeće treba da kupuje, a ne da ga proizvodi, odgovor je ipak retko kada potpuno očigledan. • Za odgovor na ovo pitanje bitna je razlika očekivanih budućih troškova između alternativa. • Ako 8 din. opštih troškova po jedinici dela „X“ i dalje ostaje bez obzira na odluku, u tom slučaju 8 din. po jedinici postaju irelevantni. • Obično se tu radi o troškovima amortizacije, troškovima osiguranja i alociranim troškovima fabričke režije. • Međutim, nisu samo varijabilni troškovi relevantni.

42. Pretpostavimo da se kupovinom umesto proizvodnje dela „X“ može izbeći i 20.000 fiksnih troškova koji se odnose na plate nadzornika, a koji će biti otpušteni. • Prema tome, radi se o 20.000 din. fiksnih troškova koje je moguće izbeći i koji u ovom slučaju takođe postaju relevantni troškovi. • Kako ukupni fiksni troškovi 80.000 din., 20.000 din. su relevantni, a 60.000 su irelevantni, te ih ne bi trebalo ni uzeti u analizi. • Ako pretpostavimo da će proizvodni kapaciteti koji su raspoloživi za proizvodnju dela „X“ ostati neiskorišćeni, na bazi relevantnih troškova imali bi sledeću analizu:

43. Na osnovu gornjih pokazatelja jasno je da je odluka o proizvodnji dela „X“ ispravna jer se time ostvaruje 40.000 din. dodatnog rezultata u odnosu na alternativu kupovati. • Međutim, izbor ne mora da bude kao u gornjem primeru: proizvoditi ili kupovati. Može se postaviti zahtev kako najbolje koristiti raspoložive kapacitete.

44. Mada podaci iz gornje analize indiciraju na zaključak da je proizvodnja dela „X“ najbolji izbor, ipak, takav zaključak ne mora da bude konačan, odnosno isključiv. • Naime, u situaciji kad se nema drugog rešenja za iskorištenje slobodnih kapaciteta, dakle, u situaciji kad kapaciteti kupovinom dela „X“ ostaju slobodni i neiskorišćeni, gornja odluka je ispravna.

45. Međutim, ako bi se neiskorišćeni kapacitet mogao upotrebiti u neke druge svrhe, u tom slučaju alternativa u kojoj bi se proizvodio deo „X“ ne mora da bude povoljnija. • Pretpostavimo da se slobodni kapacitet može upotrebiti za neku drugu proizvodnu aktivnost kojom bi se ostvarila kontribuciona marža od, recimo, 50.000 din. ili npr. iznajmiti nekom drugom proizvođaču i time ostvariti 45.000 din. prihoda.

46. U ovom slučaju, umesto dve, imamo četiri mogućnosti za razmatranje, odnosno četiri moguća pravca akcije, čija bi analiza pokazala sledeće:

47. Rezultati gornje analize pokazuju da je povoljnija i treća i četvrta mogućnost od ranije izvršenog izbora za proizvodnju dela „X“. • Naime, kupovinom dela „X“ na tržištu i iznajmljivanjem kapaciteta drugom proizvođaču bio bi ostvaren dodatni prihod koji bi za 45.000 din. umanjio relevantne troškove obezbeđenja dela „X“ putem kupovine, tako da bi relevantni troškovi iznosili 155.000 din., dakle, za 5.000 din. niži nego kad se proizvodi deo „X“. • Ako bi se, pak, slobodni kapaciteti upotrebili za neku drugu proizvodnju koja bi omogućila ostvarenje dodatne kontribucione marže od 50.000 din.,

48. neto relevantni troškovi bili bi 150.000 din., dakle, najniži što znači da je ovakva mogućnost za preduzeće najpovoljnija. • Prema tome, za odlučivanje o tome da li proizvoditi ili kupovati pažnja mora biti usmerena na relevantne troškove u svakoj konkretnoj situaciji. • Ono što je važno istaći to je da preduzeće mora odluke o tome da li proizvoditi, ili kupovati, uvek dovoditi u odnos sa dugoročnom politikom korišćenja svojih proizvodnih kapaciteta.

49. 3. Uvođenje novog proizvoda • Savremeni uslovi proizvodnje i prodaje karakterišu se sve većim učešćem fiksnih faktora izraženih kroz vrednost proizvodnih i prodajnih kapaciteta. • U takvim uslovima racionalno korišćenje tih kapaciteta predstavlja uslov sine qua non rentabilnog poslovanja i održanja preduzeca kao poslovnog sistema. • No, i pored toga, svedoci smo nedovoljnog korišćenja kapaciteta u mnogim preduzećima.

50. Dva su osnovna razloga takvog stanja stvari: prvi, predimenzioniranost kapaciteta na početku ulaganja u određenu proizvodnju prilikom osnivanja preduzeca i drugi, trajni pad tražnje za proizvodima iz postojećeg asortimana preduzeća. • U ovom kontekstu, dakle, analiza mogucnosti uvođenja novog proizvoda polazi se od toga da preduzeće raspolaže neiskorišcenim kapacitetima koje želi da uposli. • Preduzecu tada obično stoje više mogucnosti na raspolaganju.