1 / 38

Класична политичка економија

Класична политичка економија. Давид Рикардо: живот и дјело Рикардо (1772-1823) био је угледан економиста и члан парламента, гдје се залагао за слободну конкуренцију и укидање житних закона. У својим дјелима сумира погледе на новац, вриједност расподјелу, спољну трговину.

Télécharger la présentation

Класична политичка економија

An Image/Link below is provided (as is) to download presentation Download Policy: Content on the Website is provided to you AS IS for your information and personal use and may not be sold / licensed / shared on other websites without getting consent from its author. Content is provided to you AS IS for your information and personal use only. Download presentation by click this link. While downloading, if for some reason you are not able to download a presentation, the publisher may have deleted the file from their server. During download, if you can't get a presentation, the file might be deleted by the publisher.

E N D

Presentation Transcript


  1. Класична политичка економија Давид Рикардо: живот и дјело • Рикардо (1772-1823) био је угледан економиста и члан парламента, гдје се залагао за слободну конкуренцију и укидање житних закона. • У својим дјелима сумира погледе на новац, вриједност расподјелу, спољну трговину. • Продужио је линију квантитативне теорије новца.

  2. Дјела: Чланак Цијена злата (аномонимно); • Есеј о утицају ниске цијене жита на профит од капитала, као одговор на Малтусове написе; • Принципи политичке економије и опорезивања; • Апсолутна и размјенска вриједност; • Примједбе на Малтусове Принципе политичке економије; • Рикардова Сабрана дјела у девет томова уредио је и издао Срафа.

  3. Теорија вриједности • Као и Смит, разликује прометну и употребну вриједност; • Раздваја репродуктивна и нерепродуктивна добра, чије су детерминанте рад, односно вриједност; • Прва група добара је далеко бројнија, па је Рикардова теорија – теорија радне вриједности.

  4. Роба добија своју прометну вриједности из два извора: рада и ријеткости. • Дакле, детерминанта вриједности су рад и ријеткост. • Постоје добра чија се количина не може повећати никаквим радом и њихову вриједност одређује њихова ријеткост (природни монополи); • Ова добра представљају мали дио робне масе на тржишту, претежна су добра која се стичу радом.

  5. Детерминанта репродуктивних добара је потребан рад, а не корисност (употребна вриједност). • Рад је, као мјера вриједности, ограниченог значаја и промјенљив; • За разлику од Смита, за Рикарда употребна вриједност јесте услов вриједности. • Смит се бавио мјером прометне вриједности, а Рикардо испитује од чега зависи вриједност роба.

  6. Као ни Смитова, теорија радне вриједности није му предметно универзална, али је универзална временски (капитализам је вјечити систем). • Рикардо је, за разлику од Смита рјешио питање профита и ренте • Рента као резултат приватне својине над земљом, не противрјечи теорији радне вриједности, већ је с њом у пуном складу (претходи Марксовој теорији).

  7. Капитал своди на рад, капитал и јесте акумулисани рад који преноси своју вриједност на производ. • Квалитет рада своди на квантитет. • Најамнина и профит су комплементарне величине, које се међу собом надопуњују. • Подјелу капитала Рикардо врши на основу степена трајности на: стални и оптицајни.

  8. За разлику од Смита који је дао заокружено дјело и бавио се цијелом макроекономском проблематиком, Рикардо будући да је Смитов насљедник, сконцентрисао се на расподјелу друштвеног производа, као главни задатак политиче економије. • Проблем вриједности основ је Рикардовог система; • Отишао је даље од Смита, те разликује вриједност и прометну вриједност.

  9. Рикардо, као ни Смит, не разликује профит и вишак вриједнопсти. • Рикардова теорија вриједности разликује се по степену монолитности од Смитове, иако није потпуно монолитна. • Док је Смит дао два рјешења теорије вриједности, Рикардо остаје на једној: теорији радне вриједности. • Заједно саМарксом, Рикардо остаје највећи теоретичар радне вриједности.

  10. Рикардова теорија расподјеле (надница, рента, профит) • Рикардо изједначава све дохотке, у чијој је основи рад. • Дохоци су дијелови вриједности, која зависи од утрошеног рада, они нису независни и не могу пријећи величину вриједности. • Рикардова анализа доходака је квантитативна.

  11. Надница се изједначава са минимумом животних средстава потребних за егзистенцију радника (као код Петија и Смита). • Рикардова теорија ренте је теорија деференцијалне ренте. • За квантитативне односе доходака пресудно је дјеловање закона о опадајућимприносима.

  12. Смањивање приноса преласком на све лошија земљишта, поскупљује храну и подиже номиналну надницу, мада она реална остаје непромјењена. • Профит такође опада због раста трошкова, а једини који имају користи од овога су земљовласници, јер рента расте. • Ову ситуацију одржавају Житни закони, који забрањују увоз јефтинијег жита из Европе.

  13. Рикардо заступа квантитативну теорију новца, по којој ниво цијена зависи од количине новца у оптицају. • Свако повећање понуде новца, обара његову јединичну вриједност, изазива раст цијена и повећање увоза. • У тој ситуацији дугови се морају намирити у злату, чиме се смањује количина злата и новца, вриједност новца расте, цијене се смирују и расте извоз.

  14. На ово се надовезује и схватање о упоредним предностима у спољној трговини. • Када земља (пр. Потугал) има апсолутно ниже трошкове у производњи нека два добра од друге земље (Енглеска), она ће се одлучити на производњу само оног добра гдје је добитак већи. • Тиме препушта другој земљи (Енглеској) производњу оног производа гдје је губитак мањи.

  15. Рикардо штити интересе класе капиталиста: • Квантитативном теоријом новца и залагањем за стабилну вриједност новца; • концепцијом о опадајућим приносима и компаративним предностима од спољне трговине (међународном специјализацијом).

  16. Рикардов модел раста • Везује се за Рикардов “житни” модел вриједности и “житни” модел расподјеле. • Опадајући профити могу се опоравити слободним увозом жита и обарањем његове цијене, из чега би произишао пад учешћа ренте у ДП. • Учешће ренте у ДП зависи од стопе опадајућих приноса.

  17. Ако се задржимо на најбољем земљишту, диференцијалне ренте нема, све припада профиту; • Када друштво дође до најгорих парцела, ренат ће прогутати сав производ и профити ће потпуно нестати. • Учешће ренте (Ra) у укупном пољопривредном производу (Ya) износи: Ra / Ya = (1-b) / (1+b); • гдје су Qа приноси на најплоднијој, а bQa приноси на најлошијој парцели.

  18. b расте брзо услијед опадајућих приноса, па брзо расте и учешће ренте у ДП. • За b = 1 (најплоднија парцела), учешће ренте у аграрном производу је нула; • За b = 0 (најлошија парцела), цијели аграрни производ једнак је ренти. • Пошто стопа раста становништва (n) зависи од вишка тржишне наднице над природном (W), тада је: n = α (W -1), гдје јеαпозитивна константа.

  19. W = 1 + (n / α); • Надница је једнака природној надници плус стопа раста становништва. • Раст капитала (k ) зависи од нето профита на капитал (r ): k = β r; • гдје је β позитивна константа. • Профит по раднику (r) је вишак маргиналне продуктивности (bQ) изнад наднице W: r = (bQ – W) / (K / L).

  20. k = n = (bQ – 1) / [(1 / α) + (1 / β)] x (K / L) • Ако је K / L константно, стопа раста капитала (k ) зависи од вишка маргиналног производа изнад природне наднице (bQ – 1). • Ако стопа раста становништва тежи ка нули, тада и надница и профит теже ка минималном нивоу; • Када надница падне на ниво 1, тада профитна стопа пада на нулу, јер и bQ – 1, пада на нулу, што успорава акумулацију капитала.

  21. Житни модел • “Рикардово доба” (1816 – 1846) - период од доношења до укидања Житних закона јесте ера песимизма, • обиљежена је оштрим сукобима у сфери расподјеле (радници – капиталисти насупрот капиталиста - земљопосједника) који су проистекли из опадајућих приноса.

  22. Земљопосједници су уживали високе ртенте због изузетно високих пореза на увоз јефтинијег континенталног жита. • Рикардо, као и Малтус користе диференцијалну ренту за објашњавање односа у факторској расподјели доходака. • Малтус се плашио раста, а Рикардо пада профитне стопе, јер профити по Рикарду продубљују тржиште.

  23. Вишак произведен од стране капиталиста не смањује агрегатну тражњу, јер су и инвењстиције тражња. • Рикардо своди све робе на жито и трага за апсолутном мјером вриједности, полазећи од релативних цијена. • опадајући приноси се јављају због плаћања ренте, раст ренте се може спријечити слободним увозом жита и обарањем његове цијене.

  24. Овај модел је добио на актуелности појавом Срафине књиге: Производња роба помоћу роба и теоријског правца неорикардијанизма. • Рикардо је пред крај живота напустио жито као апсолутну мјеру вриједности у корист одређивања релативних цијена роба.

  25. Сљедбеници Рикарда • Могу се подијелити у три велике групе: • Рикардијанци (Џ. Мил, Џ. Мекулох, Р. Торенс); • Социјалисти – рикардијанци; • Анти – рикардијанци (С. Бејли, В. Н. Сениор) настоје да објективистичку теорију радне вриједности замијене субјективистичком теоријом корисности.

  26. Рикардијанци су напустили теорију радне вриједности у корист теорије трошкова производње; • Антирикардијанци су оспорили Рикардову теорију. • Бејли је критиковао Рикардову теорију апсолутне вриједности и био поборник релативне вриједности (вриједност није нешто интристично, већ оцјена – евалуација од стране економских субјеката).

  27. В. Н. Сениор је доказивао да вриједност зависи само од услова понуде и тражње (такође заговара релативну вриједност); • Одређује прецизно опадајућу маргиналну корисност. • камата је награда за одрицање од потрошње (позитивна временска преференција). • Профит је награда капиталу по два основа: психолошком и технолошком (допринос инвестиције друштвеном производу).

  28. Симон де Сисмонди • Првобитно је заступао lesefer систем, али касније у раду Нови принципи политичке економије оштро критикује капитализам и наступа као заштитник интереса ситних робних произвођача; • Крупна производња рађа монополе, а положај ситних произвођача не могу поправити колоније.

  29. Био је под утицајем Жан Жака Русоа, што се огледа у његовој концепцији економског романтизма, чији је утемељивач. • Супротстављао се Рикарду и класичарима, критикујући капитализам, који доводи до заоштравања противрјечности, биједе радника,криза хиперпродукције и расцјепа између рада и капитала. • Држава треба за заштити ситне произвођаче од кобне конкуренције.

  30. Прави разлику између радних и нерадних доходака (профит и рента); • Политичка економија истражује богатство, али то мора везати за појединца, човјека и зато проблем расподјеле мора бити у првом плану; • Лењин је концепцију Сисмондија назвао економским романтизмом, а руске народњаке који су слиједили Сисмондија, отаџбинским сисмондистима.

  31. Сисмонди је теоретичар потрошње на: • макро плану (недостатак агрегатне тражње води слому капитализма) и • микро плану (очување самосталности и индивидуалности, те једнакост људи). • Излаз треба тражити у повратку на прелазно стање ситне робне производње, гдје постоји капиталистичка рационалности, али без толиких неправди у сфери расподјеле.

  32. Сисмонди је одбацивао зла и феудализма и капитализма и могућност равнотеже између појединца и друштва, производње и потрошње, тражио у прелазном стању. • Противрјечност Сисмондијевих идеја је у настојању да се очува приватна својина и лични интерес, али без раслојавања и конкуренције, занемарујући да се управо то прелазно стање које он заступа развило у капитализам.

  33. Џереми Бентам • Период између Смитовог Богатства народа и Рикардових Принципа политичке економије (1776-1817.) је период оптимизма и ентизијазма; • Тада се и јавља правац утилитаризам, као нови приступ објашњавању човјекове мотивације за акције, а развио га је управо Бентам.

  34. Економски субјекти, себични и компетитивни, мотиве акција налазе у жељи да себи приуште задовољставо и избјегну напор. • Човјекови мотиви подстакнути су: • Максимизирањем корисности; • Сопственим интересом (људи су хедонисти и егоисти). • Задовољство и не-задовољство су покретачке снаге човјекових акција.

  35. Бентамова теорија била је под утицајем јуриспруденције (извориште правних наука – кодекс и скуп правних начела и принципа којима се регулисала судска пракса). • Начело корисности није везано за Њутновску механику, већ за принципе јуриспруденције. • Поредак је природан ако је заснован на вишеструким карактеристикама субјеката, а вјештачки ако се ослања само на неке од њих.

  36. Природни поредак постоји и код класичара и код неокласичарско-утилитаристичког модела, али су му извори различити: • Код класичара то је физички природни поредак; • Код неокласичара то је хијерархизовани правни поредак, по узору на свијет флоре и фауне.

  37. По Бентаму, ефикасност закона утиче на људе и њихов однос: • Задовољство и не-задовољство у привреди; • Дозвољено – недозвољено у праву. • Принцип утилитета значи највећу срећу за највећи број људи, а поредак није промотер среће, већ бранилац прекршаја који доносе несрећу и не-задовољство.

  38. Развој класичне економије

More Related