Хјум о узрочности

1. Хјум о узрочности Две су главне теме у вези Хјумове приче о узрочности око којих се историчати споре:

2. Хјум о узрочности Две су главне теме у вези Хјумове приче о узрочности око којих се историчати споре: Прво, где је Хумово место у расправи о узрочности у раној модерној филозофији?

3. Хјум о узрочности Две су главне теме у вези Хјумове приче о узрочности око којих се историчати споре: Прво, где је Хумово место у расправи о узрочности у раној модерној филозофији? Који су његови аргументи против гледишта његових претходника и којима од ових се он највише бави?

4. Хјум о узрочности Две су главне теме у вези Хјумове приче о узрочности око којих се историчати споре: Прво, где је Хумово место у расправи о узрочности у раној модерној филозофији? Који су његови аргументи против гледишта његових претходника и којима од ових се он највише бави? Друго, како интерпретирати Хјумово схватање узрочности?

5. Хјум о узрочности Две су главне теме у вези Хјумове приче о узрочности око којих се историчати споре: Прво, где је Хумово место у расправи о узрочности у раној модерној филозофији? Који су његови аргументи против гледишта његових претходника и којима од ових се он највише бави? Друго, како интерпретирати Хјумово схватање узрочности? Мада се историчари споре око оба, на прво је изгледа лакше одговорити

6. Хјум о узрочности “Нема ниједног питања које је због своје важности и тежине изазвало више расправе међу античким и модерним филозофима од питања о ефективности узрока, квалитету који чини да последица следи узрок.” (Т 156. Бенет 73)

7. Хјум о узрочности “Нема ниједног питања које је због своје важности и тежине изазвало више расправе међу античким и модерним филозофима од питања о ефективности узрока, квалитету који чини да последица следи узрок.” (Т 156. Бенет 73) “Од свих идеја које се јављају у метафизици, ниједна није магловитија и неизвеснија од идеја моћи, силе, енергије или нужне везе, које ми морамо да користимо у сваком тренутку наших истраживања” (Е7.1, 66, Бенет 28)

8. Хјум о узрочности Хјум се осврће на радове својих претходника и у њима види мало напретка у објашњењу појма узрочности

9. Хјум о узрочности Хјум се осврће на радове својих претходника и у њима види мало напретка у објашњењу појма узрочности “У овом истраживању нас уопште не охрабрује велика разноврсност коју налазимо у мишљењима филозофа који су сматрали да имају објашњење тајне силе и енергије узрока [референца на оца Малбранша књига 6 део 2 глава 3]. Има их који су сматрали да тела делују својим супстанцијалним формама акциденцијама или квалитетима материјом и формом формом и акциденцијама извесним моћима и способностима другачијим од свих ових ... Можемо закључити: немогуће је, у било ком случају када имамо пар узрок-последица, показати шта је то што садржи силу и делотворност узрока”(Т 159. Бенет 74)

10. Хјум о узрочности Да је његовим претходницима појам узрочности био јасан, каже Хјум, не би никада користили овако опскурне појмове (ibid.)

11. Хјум о узрочности Хјумов први корак је да покаже да идеју моћи, деловања или нужне повезаности не можемо добити из искуства као посебну идеју.

12. Хјум о узрочности Хјумов први корак је да покаже да идеју моћи, деловања или нужне повезаности не можемо добити из искуства као посебну идеју. Лок је сматрао да постоји посебна и (вероватно) једноставна идеја моћи (N 234)

13. Хјум о узрочности Хјумов први корак је да покаже да идеју моћи, деловања или нужне повезаности не можемо добити из искуства као посебну идеју. Лок је сматрао да постоји посебна и (вероватно) једноставна идеја моћи (N 234) Хјумова стратегија је да испита своје идеје телесних ствари, и да установи да међу њиховим чулним квалитетима не постоји посебна идеја моћи, деловања или нужне повезаности

14. Хјум о узрочности Хјумов први корак је да покаже да идеју моћи, деловања или нужне повезаности не можемо добити из искуства као посебну идеју. Лок је сматрао да постоји посебна и (вероватно) једноставна идеја моћи (N 234) Хјумова стратегија је да испита своје идеје телесних ствари, и да установи да међу њиховим чулним квалитетима не постоји посебна идеја моћи, деловања или нужне повезаности “Заправо ниједна материјална ствар не открива кроз своје чулне квалитете никакву моћ или енергију, нити нам даје основу да мислимо да ће нешто произвести, нити да ће је следити нека друга ствар коју бисмо могли звати њеном последицом. Чврстина, протежност, кретање – сви ови квалитети су у себи потпуни, и никада не указују на неку другу ствар која би из њих могла произаћи” (EHU 63, Ben. 28)

15. Хјум о узрочности Хјум долази до истог закључка у случају односа духа и тела:

16. Хјум о узрочности Хјум долази до истог закључка у случају односа духа и тела: “Трагали смо за сваким могућим извором идеје моћи или нужне повезаности, и нисмо нашли ништа. Изгледа да, ма колико се трудили, када посматрамо неки физички догађај не можемо видети ништа друго сем да један догађај следи други; никада не можемо наћи неку силу или моћ којом узрок делује, или икакву везу између њега и онога што би требала да буде његова последица. Исто важи за утицај духа на тело: дух жели, потом се тело помера, и ми опажамо оба догађаја. Али ми не опажамо – и не можемо чак ни да замислимо – везу која спаја вољу и кретање, тј. енергију којом дух узрокује тело да се креће. И моћ воље над њеним сопственим способностима и идејама – тј. над духом, као различитим од тела – није ништа више разумљива. Да сумирамо, дакле: у целом свету изгледа да нема ни једног јединог примера повезаности који је за нас замислив” (EHU 73-4, Bennett 34)

17. Хјум о узрочности На другом месту, Хјум је још изричитији: “Ми никада немамо утисак који садржи било какву моћ или делотворност. Дакле ми никада немамо било какву идеју моћи” (Т 161. Бенет 75)

18. Хјум о узрочности На другом месту, Хјум је још изричитији: “Ми никада немамо утисак који садржи било какву моћ или делотворност. Дакле ми никада немамо било какву идеју моћи” (Т 161. Бенет 75) Хјум не дозвољава ни тврдњу да су, чак иако немамо никакав утисак моћи, идеје других узрочних принципа могле доћи кроз чула:

19. Хјум о узрочности На другом месту, Хјум је још изричитији: “Ми никада немамо утисак који садржи било какву моћ или делотворност. Дакле ми никада немамо било какву идеју моћи” (Т 161. Бенет 75) Хјум не дозвољава ни тврдњу да су, чак иако немамо никакав утисак моћи, идеје других узрочних принципа могле доћи кроз чула: “Приметићу на почетку да су појмови делотворности, моћи, силе, енергије, нужности, повезаности и производног квалитета сви отприлике синонимни, тако да је апсурдно употребити било који од њих да би се дефинисали остали”

20. Хјум о узрочности На другом месту, Хјум је још изричитији: “Ми никада немамо утисак који садржи било какву моћ или делотворност. Дакле ми никада немамо било какву идеју моћи” (Т 161. Бенет 75) Хјум не дозвољава ни тврдњу да су, чак иако немамо никакав утисак моћи, идеје других узрочних принципа могли доћи кроз чула: “Приметићу на почетку да су појмови делотворности, моћи, силе, енергије, нужности, повезаности и производног квалитета сви отприлике синонимни, тако да је апсурдно употребити било који од њих да би се дефинисали остали” Овај пасус показује да је Хјум (за разлику од својих претходника) узео у задатак да се бави дефиницијом, тј да узрок дефинише помоћу идеја из искуства.

21. Хјум о узрочности Хјум се у негативном делу своје теорије у многоме слаже са Малбраншом (оказионалистиом) у одбацивању теорија узрочности које су им претходиле.

22. Хјум о узрочности Хјум се у негативном делу своје теорије у многоме слаже са Малбраншом (оказионалистиом) у одбацивању теорија узрочности које су им претходиле. Слаже се са Малбраншом и да појам узрочности не можемо добити из искуства.

23. Хјум о узрочности Хјум се у негативном делу своје теорије у многоме слаже са Малбраншом (оказионалистиом) у одбацивању теорија узрочности које су им претходиле. Слаже се са Малбраншом и да појам узрочности не можемо добити из искуства. Али потом показује да је и Малбранш изабрао пут који нам не помаже да објаснимо тај појам:

24. Хјум о узрочности • “Можда ћете приговорити: ‘Веза између идеје једног бескрајно моћног бића и идеје било које последице коју оно жели је нужна и неизбежна’. На ово имам два одговора. Ми немамо никакву идеју бића које поседује неку моћ, поготову не бића са бескрајном моћи. И ако, да бисте избегли овај приговор, покушавате да дефинишете моћ, мораћете то да урадите помоћу појма везе или повезаности, тако да када кажете • ‘идеја једног бескрајно моћног бића је повезана са идејом сваке последице коју оно жели’ • оно што заправо кажете је • ‘биће чија је воља повезана са сваком последицом је повезано са сваком последицом’ • што је један идентичан исказ и не даје нам увид у природу те моћи или повезаности” (Т 248-9, Бенет 121)

25. Хјум о узрочности “Делотворност или енергија узрока се не налази ни у самим узроцима, нити у божанству, нити у подударању ова два принципа” (Т 166)

26. Хјум о узрочности “Делотворност или енергија узрока се не налази ни у самим узроцима, нити у божанству, нити у подударању ова два принципа” (Т 166) Хјум дакле одбацује и теорију подударања и оказионализам.

27. Хјум о узрочности “Делотворност или енергија узрока се не налази ни у самим узроцима, нити у божанству, нити у подударању ова два принципа” (Т 166) Хјум дакле одбацује и теорију подударања и оказионализам. Грешка коју он приписује Малбраншу јесте инсистирање на томе да је прави узрок нужно повезан са последицом.

28. Хјум о узрочности “Делотворност или енергија узрока се не налази ни у самим узроцима, нити у божанству, нити у подударању ова два принципа” (Т 166) Хјум дакле одбацује и теорију подударања и оказионализам. Грешка коју он приписује Малбраншу јесте инсистирање на томе да је прави узрок нужно повезан са последицом. Та тврдња је водила Малбранша да порекне узрочну делатност створених ствари

29. Хјум о узрочности Овде морамо обратити пажњу и уочити да се Хјум слаже са Малбраншом да је нужна повезаност кључни део наше идеје узрочности:

30. Хјум о узрочности Овде морамо обратити пажњу и уочити да се Хјум слаже са Малбраншом да је нужна повезаност кључни део наше идеје узрочности: “Хоћемо ли се задовољити са ове две релације контигвитета и следа да бисмо имали потпуну идеју узрочности? Никако! Један објекат може бити у релацији контигвитета са другим и претходити му, а да се не сматра његовим узроком. Мора се узети у обзир и нужна повезаност, и та релација је много важније од остале две.” (Т 77, Б 40)

31. Хјум о узрочности Али за Хјума ова нужна повезаност није ни логичка ни метафизичка нужност, већ психолошка нужност која потиче из обичаја или навике (Т 166)

32. Хјум о узрочности Али за Хјума ова нужна повезаност није ни логичка ни метафизичка нужност, већ психолошка нужност која потиче из обичаја или навике (Т 166) “Дакле осећање или импресија из које изводимо своју идеју моћи или нужне повезаности јесте осећање повезаности у духу – осећање које прати уобичајени прелаз имагинације са опашања једног догађаја на очекивање другог догађаја који обично прати онај први. Ништа друго се ту не дешава” (Е75, Б34)

33. Хјум о узрочности Ипак, пре но што представи своје гледиште нужне повезаности узрока и последице и тиме заснује своју дефиницију узрочности, Хјум мора да учини ништавном тврдњу својих претходника да постоји сложена логичко-метафизичка веза између узрока и последице.

34. Хјум о узрочности Ипак, пре но што представи своје гледиште нужне повезаности узрока и последице и тиме заснује своју дефиницију узрочности, Хјум мора да учини ништавном тврдњу својих претходника да постоји сложена логичко-метафизичка веза између узрока и последице. У суштини, Хјум доказује да исто као што узрок и последица нису повезани посебним утиском моћи, деловања, или узрочности, тако исто нема ни неког принципа узрочности који би се могао открити рационалистички. Другим речима, као што искуство није могло да произведе идеју узрочности, тако је не може произвести ни разум.

35. Хјум о узрочности Хјумови претходници су скоро једногласни у томе да су узрок и последица рационално повезани

36. Хјум о узрочности Хјумови претходници су скоро једногласни у томе да су узрок и последица рационално повезани Декарт, Хобс, Гасенди и Роол мислили су да се може закључивати од узрока ка последици и од последице ка узроку

37. Хјум о узрочности Хјумови претходници су скоро једногласни у томе да су узрок и последица рационално повезани Декарт, Хобс, Гасенди и Роол мислили су да се може закључивати од узрока ка последици и од последице ка узроку Спиноза, Декарт и Хобс су сматрали да постоји релација логичког следа између узрока и последице

38. Хјум о узрочности Хјумови претходници су скоро једногласни у томе да су узрок и последица рационално повезани Декарт, Хобс, Гасенди и Роол мислили су да се може закључивати од узрока ка последици и од последице ка узроку Спиноза, Декарт и Хобс су сматрали да постоји релација логичког следа између узрока и последице Изгледа да су и Малбранш и Л Гран сматрали да таква релација постоји између правог урока и последице

39. Хјум о узрочности Хјумови претходници су скоро једногласни у томе да су узрок и последица рационално повезани Декарт, Хобс, Гасенди и Роол мислили су да се може закључивати од узрока ка последици и од последице ка узроку Спиноза, Декарт и Хобс су сматрали да постоји релација логичког следа између узрока и последице Изгледа да су и Малбранш и Л Гран сматрали да таква релација постоји између правог урока и последице Лок сугерише на неким местима да се последица може извести из стварне суштине, када би ова била доступна

40. Хјум о узрочности Хјумови претходници су скоро једногласни у томе да су узрок и последица рационално повезани Декарт, Хобс, Гасенди и Роол мислили су да се може закључивати од узрока ка последици и од последице ка узроку Спиноза, Декарт и Хобс су сматрали да постоји релација логичког следа између узрока и последице Изгледа да су и Малбранш и Л Гран сматрали да таква релација постоји између правог урока и последице Лок сугерише на неким местима да се последица може извести из стварне суштине, када би ова била доступна Постоје поред тога рационалистички принципи, као онај да у узроку мора бити бар онолико реалности као у последици, који помажу да се установи веза између узрока и последице

41. Хјум о узрочности Неколико ствари следи ако су ови рационалистички принципи истинити

42. Хјум о узрочности Неколико ствари следи ако су ови рационалистички принципи истинити Ако би скуп исказа довољно описивао узрок, могли бисмо из њега да дедукујемо исказ који описује последицу

43. Хјум о узрочности Неколико ствари следи ако су ови рационалистички принципи истинити Ако би скуп исказа довољно описивао узрок, могли бисмо из њега да дедукујемо исказ који описује последицу Даље, међу могућим закључивањима (која нису дедуктивна) од последице назад на узрок, могу се одбацити она која се не могу обрнути. Тако се добија један важан тест доброг индуктивног закључивања (поред истине исказа који су укључени) – када се обрне ред добија се дедукција

44. Хјум о узрочности Неколико ствари следи ако су ови рационалистички принципи истинити Ако би скуп исказа довољно описивао узрок, могли бисмо из њега да дедукујемо исказ који описује последицу Даље, међу могућим закључивањима (која нису дедуктивна) од последице назад на узрок, могу се одбацити она која се не могу обрнути. Тако се добија један важан тест доброг индуктивног закључивања (поред истине исказа који су укључени) – када се обрне ред добија се дедукција И у зависности од верзије узрочног принципа, извесни кандидати за узрочну релацију се могу елиминисати помоћу тог априорног принципа. Нпр ако верујемо да једна супстанција не може дати другој нешто што нема, онда у соби са само једном топлом пећи, на основу печеног хлеба можемо закључити да је та топла пећ узрок

45. Хјум о узрочности Хјум се у принципу противи рационалистиким принципима који дозвољавају да се из узрока А изводи последица Б или обрнуто уколико немамо емпиријски закон форме А узрокује Б (Е 27-9). Разум не може имати никакву улогу у откривању узрочних веза.

46. Хјум о узрочности Хјум се у принципу противи рационалистиким принципима који дозвољавају да се из узрока А изводи последица Б или обрнуто уколико немамо емпиријски закон форме А узрокује Б (Е 27-9). Разум не може имати никакву улогу у откривању узрочних веза. “... два врло очигледна принципа. Прво, да разум сам по себи никада не може дати неку оригиналну идеју, и, друго, да нас разум, као различит од искуства, никада не може натерати да закључимо да је неки узрок или продуктивни квалитет неопходан за свако настајање” (Т 156, Б 73)

47. Хјум о узрочности Хјум се у принципу противи рационалистиким принципима који дозвољавају да се из узрока А изводи последица Б или обрнуто уколико немамо емпиријски закон форме А узрокује Б (Е 27-9). Разум не може имати никакву улогу у откривању узрочних веза. “... два врло очигледна принципа. Прво, да разум сам по себи никада не може дати неку оригиналну идеју, и, друго, да нас разум, као различит од искуства, никада не може натерати да закључимо да је неки узрок или продуктивни квалитет неопходан за свако настајање” (Т 156, Б 73) “Узроци и последице се могу открити, али не разумом већ искуством” (Е 28)

48. Хјум о узрочности Хјум се у принципу противи рационалистиким принципима који дозвољавају да се из узрока А изводи последица Б или обрнуто уколико немамо емпиријски закон форме А узрокује Б (Е 27-9). Разум не може имати никакву улогу у откривању узрочних веза. “... два врло очигледна принципа. Прво, да разум сам по себи никада не може дати неку оригиналну идеју, и, друго, да нас разум, као различит од искуства, никада не може натерати да закључимо да је неки узрок или продуктивни квалитет неопходан за свако настајање” (Т 156, Б 73) “Узроци и последице се могу открити, али не разумом већ искуством” (Е 28) “Дух никада не може да нађе последицу у претпостављеном узроку, ма колико га пажљиво испитивали, јер је последица потпуно различита од узрока и стога се никад не може у њему открити” (Е 29, Б 12, cf Т 4, 161-2)

49. Хјум о узрочности Најзад, Хјум може да закључи: “Свака ствар може да створи било коју ствар. Стварање, уништавање, кретање, расуђивање, хтење – сви могу произаћи једни из других, или из било ког другог објекта који можемо замислити” (Т 173, Б 82)

50. Хјум о узрочности Најзад, Хјум може да закључи: “Свака ствар може да створи било коју ствар. Стварање, уништавање, кретање, расуђивање, хтење – сви могу произаћи једни из других, или из било ког другог објекта који можемо замислити” (Т 173, Б 82) Укратко, нема логичких или метафизичких ограничења која би спречила да једна ствар буде узрок другој. Позитивни део Хјумове приче о узрочности мора да избегне то што је он замерао претходницима. Узрочност се мора дефинисати помоћу емпиријски доступних идеја. Дефниција не сме садржати логичке или метафизичке услове.