Светоотачка сведочанства и православна иконографија о Богу као Светој Тројици

1. Светоотачка сведочанства и православна иконографија о Богу као Светој Тројици Аутор: Дејан Корцеба

2. “Јер си свет, Боже наш и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек. И у векове векова. Амин.”

3. “Бога нико није видео никад” каже св. Јован на почетку свог Јеванђеља. Старозавет-ни пророци у својим виђењима видели су само славу Божију, али не и самога Бога. Због тога једна од Десет заповести које су дате Мојсију и гласи: “Не прави себи идола нити каква лика, немој им се клањати нити им служити.” Мојсијеприма Плоче Завета. Око 565. год. Манастир cв. Катарине, Синај. Мозаик на тријумфалном луку.

4. Међутим, упркос строгој забрани приказивања било каквих ликова, Јерусалимски храм који је у X веку пре Христа саградио цар Соломон био је украшен ликовима анђела и разним другим приказима. Ова изображења су симболична, и тај симболизам је пренет и у хришћанство.

5. Реалистички прикази Христа, Његови портрети, постојали су од почетка у древној Цркви. Али напоредо са тим, још су били у употреби старозавет-ни символи који су замењивали Његов људски лик. Била је то закаснела везаност за библијске праобразе, и посебно са образом јагњета који је нарочи-то био распрострањен на Западу. Јагње Божије. VI век. Еуфрасијева базилика, Пореч, Хрватска. Мозаик на тријумфалном луку.

6. Добри пастир. V век. Равена, Италија. Мозаик. Пето-шести сабор 692. године, који се сматра саставним делом Шестог васељенског сабора, својим 82. правилом налаже да се: “уместо старог јагњета, у људском обличју представља Јагње које узима грехе света, тј. Христос, Бог наш.” Овим правилом није укинута иконографска символика, већ прелази у други план, како би се истакла реалност Христовог Оваплоћења.

7. Седми васе-љенски сабор 787. године јасно утврђује основе иконопошто-вања истичући да је икона Христова не само могућа, већ и неопходна, јер нам служи као уверење у истинско (а не при-видно) Оваплоћење Бога Слова. Негирајући икону Спаситеља, посредно негирамо и истинитост Његовог Оваплоћења.

8. На основу одлука Шестог и Седмог васељенског сабора и на основу учења светих отаца, на иконама је могуће изображавати лик Божији само онако како нам се открио у историји. Постоје три тројичне иконе које су у складу са овим учењем: Богојављење, Преображење и Педесетница.

9. На икони Богојављења (Крштења Исуса Христа) Бог Отац се приказује символом благодати Божије, Син Божији у телу Исуса Христа, а Дух Свети у виду голуба – символу мира јер као што је бела голубица Ноју најавила нови живот после потопа и склапање Старог савеза са Богом у миру, тако и Дух Свети сведочи својим јављањем исто што и Отац речима: да је Христос наш мир у ком ћемо склопити Нови савез са Богом. Богојављење. Теофан Критски. XVI век.

10. На гори Тавору, Христос се преобразио пред Петром, Јаковом и Јованом показујући им своју Божанску славу. Бог Отац се јавио речима исто као и приликом Крштења, а Дух Свети у облику облака који их је заклонио. На икони Преобра-жења Господњег, прика-зује се Оваплоћени Син Божији у слави и светлос-ти Божијој. Преображење. Теофан Критски. XVIвек.

11. На икони Педесетнице (Силаска Светог Духа на апостоле), Бог Отац је опет приказан у символу благодати Божије, Дух Свети у виду огњених језика како силази на апостоле, а Христос је присутан на икони у својој одсутности. Наиме, упраж-њено место у средини је Христово, а он није приказан јер се вазнео на небо. Лик у дну иконе у средини символизује васе-љену која чека проповед апостола. Педесетница. Теофан Критски. XVIвек.

12. Изображавање лика Бога Оца на основу одредаба Седмог Васељен-ског сабора није могуће јер се Он није Оваплотио. И св. Јован Дамаскин и св. Теодор Студит, који су велики поборници поштовања ико-на, одбацују могућност изо-бражавања лика Бога Оца. Саваот. XIX век.Сољвичегодск Св. Јован Дамаскин каже: “Ми не изображавамо лик Господа Оца зато што Га не видимо, а да смо Га видели - ми бисмо Га изображавали”.

13. Међутим, упркос јасним и изричитим одредбама Шестог и Седмог васељенског сабора, временом се јавила потреба за изображавањем Свете Тројице у вечности и то баш у време раскола Истока и Запада. Образ Свете Тројице је искоришћен за приказивање богословских разлика две цркве. Једно од честих изображења Бога Оца. XIX век.

14. Приказ Новозаветне Тројице у комбинацији са Деизисом. На настанак и ширење православних изображења Свете Тројице највише утиче развој исихастичког богословља које је највеће плодове дало у Русији, где су многи храмови посвећени Светој Тројици и Преображењу Господњем. И док је исихазам у Византији процветао кроз догматске расправе, у Русији се пројавио кроз црквену уметност. Управо из те везаности руског народа за икону, као и због пада Цариграда, на тлу Руске Цркве се развила борба за православни образ Свете Тројице.

15. Стоглави Сабор, који је одржан у Москви 1551. године, у свом 43. правилу износи уопштен став да се Божанство не може изобразити. Бог се може представљати у телу само у лицу Исуса Христа, који се родио од Приснодјеве Марије. У свим осталим случајевима, иконописци поступају по свом “самоумишљању”. Господ Саваот Сведржитељ (Очинство ) 1780. год. Икона Невјанске школе

16. Оци Сабора су у 41. правилу предложили иконописцима да следе правило Андреја Рубљова, и да изображавају Свету Тројицу без крстастих ореола и натписа ИС ХС, јер су то особине Оваплоћеног Сина Божијег, а на икони се представља Света Тројица у вечности. Андреј Рубљов Око 1411. год.

17. Само две године касније, у Москви је 1553. године одржан нови сабор поводом неких јереси. Том сабору је на разматрање била дата грамата коју је саставио извесни дијак (тј. службеник) Висковатски, у којој дијак потпуно оправдано сумња у исправност изображавања лика Бога Оца. Очинство, са заступницима Богородицом и св. Јованом Претечом. Прва половина XVII в. Из пермске цркве Успења Богоматере.

18. Дијак Висковатски је дао списак свих икона са ликом Бога Оца и захтевао њихово изузеће из црквене употребе. Међутим, на том списку се налазила и икона Андреја Рубљова. Речено је да није у праву и његова молба је одбачена. Ово је једини сабор који је одобрио приказ Бога Оца и то под изговором постојеће црквене праксе и тиме омогућио распадање иконописа. Икона из збирке Музеја Икона. Реклингхаузен. XVI в.

19. Велики Московски сабор 1666. г. у потпуности одбацује могућност изобра-жавања лика Бога Оца, изузимајући једино изобра-жење Апокалипсе, где је лик Бога Оца дозвољено изобразити због "тамошњих виђења" Бога Оца као Старца Данима приликом Откривења. Овај сабор је и најважнији у питању изо-бражавања лика Бога Оца, али није имао довољно снаге да спречи погрешну праксу.

20. У Грчкој Цркви је образ Новозаветне Тројице био забрањен од стране Светог синода Цариградске Цркве 1776. године: “Саборно је одлучено да та наводна икона Свете Тројице јесте новотарија. Она је туђа и неприхватљива за Саборну, Апостолску, Православну Цркву. Она је продрла у Православну Цркву од Латињана.”

21. Изображавање лика Бога Оца према учењу Православне Цркве није могуће јер се Он није родио у телу. Међутим, постоје раз-личита пророчка виђења Бога. Међу њима су најпознатије речи пророка Исаије: “Цара Господа Саваота видех својим очима” (6,5), и посебно пророка Данила, који даје конкретнији и бољи опис: “И Стари данима седе и Његова одећа беше бела као снег и власи главе Његове као чиста вуна.” (7,9) Виђење Јаковљево. ХIХ век. Бесарабија

22. Свети Јован Дамаскин у Трећој речи у одбрану светих икона даје најсистематичније тумачење виђе-ња Старог Завета: “И Адам је угледао Бога и зачуо глас од Њега док иђаше у по дана и сакри се у рају. И Јаков је видео Бога, са којим се рваше до зоре. Јасно је да му се Бог јавио као човек. И Исаија као да је видео човека који седи на престолу. И Данило је видео изглед човека и Сина Човечијег који је дошао до Старог Данима. И нико није видео природу Бога, већ (само) образ и подобије Онога који је намеравао да се у будућности појави. Јер, Син и невидљиво Слово Божије имаше намеру да истински постане Човек да би се сјединио са нашом природом и да би био видљив на земљи.” Господ као "Старац Дана", икона из манастира св. Катарине. Синај. VII век.

23. Осим св. Јована Дамаскина, и Свети Атанасије у Беседи на рођење Христово каже: „Старац Данâ је постао дете“. Исус Христос Стар данима. Минијатура из Јеванђеља. 1350. год.

24. Стари данима. Фреска у цркви Богородице Перивлепте у Охриду. 1294 -1295 год. Црква св. Стефана у Касторији, Византија, XII век Потврду налазимо и у црквеним песмама и молитвама. „Родила си нам Старог Данима као ново Дете...“ (Богородичен, 8. песма, јутрење уторка, шести глас) или „Превазишла си законе природе, о пречиста Кћери, доневши на свет Дете које је и Законодавац и Старац Данâ...“ (Богородичен, 8. песма, јутрење пете недеље Великог поста).

25. Христос Стари Данима, фрагмент фреске из цркве св. Георгија у Курбинову. Византија, 1191. год. Ипак, постоји једна реченица у пророштву Даниловом која је неке Оце наводила да сматра-ју како је загонетни лик из Даниловог виђења, уствари, Бог Отац. Ради се о речима: “Видјех у утварама ноћнијем и гле, као син човјечији иђаше с облацима небеским и дође до старца и стаде пред њим. И даде му се власт и слава и царство да му служе сви народи и племена и језици.” (Дан. 7, 13-14)

26. Тако нпр. свети мученик Иполит Римски у III веку у Тумачењима на Данила каже: “А Стари данима за Данила није нико други до Бог и Господ свих, Отац самога Христа.” Али у оваквом тумачењу св. Иполит је био усамљен у древној Цркви. Међутим, оно ће вековима касније постати често, ако не и једино, иако потпуно погрешно, разумевање овог виђења. Господ као "Старац Дана", фреска из Цркве Св. Апостола Пећке Патријаршије.XIV век.

27. Свети Кирило Александријски пише: “Шта значи дође до старог данима? Да ли је реч о простору? То би било незнање, с обзиром да Божанство није у простору, већ све испуњава. Шта значи дође до старог данима? То значи да је Син достигао славу Очеву.” Старац Дана. Фреска из Цркве Рођења Богородице манастира Ферапонтов. Русија. XV век.

28. Христос – Стар данима манастир Ксиропотам, Атон, фреска у куполи храма “Син је достигао славу Божију” по св. Кирилу значи да је Син са примљеним човештвом достигао славу Оца од које се, по свом Божанству није ни одвојио. Виђење Данила представља увиђање два стања истог Христа: униженог у Оваплоћењу (Син Човечији) и у слави Његовог Божанства, као Судије Другог доласка (Стари данима).

29. Исто тумачење налазимо и у црквеним песмама: “Данило се мислено учио тајнама твојим, Човекољупче. Како долазиш на облацима он те видео као Сина Човечијег, а чистотом свог ума – како идеш као Судија свих и Цар.”(служба 17. децембра, спомен пророка Данила, 5. песма канона) Господ као "Старац Дана", фреска из Цркве Св. Апостола Пећке Патријаршије.XIV век.

30. Старац Данâ или Стар Данима (грч. ὁ παλαιὸς τῶν ἡμερῶν, рус. Ветхий денми, енг. Ancient of Days). Савремена икона И Велики московски сабор је у свом 43. поглављу јасан: “Пророк Данило говори да је видео Старог данима где седи на судском престолу. Међутим, то се не односи на Оца, већ на Сина који ће, по Другом доласку, на Страшном суду судити свим народима.”

31. Виђење пророка Данила је омогућило покушај приказивања Свете Тројице не у јављању у историји, већ у вечности. На овој грчкој икони није приказан Бог Отац, већ Христос као Стар данима. На основу Христових речи из Јеванђеља: “Ја и Отац једно смо” и “Ко је видео мене, видео је Оца”, Христос као Стар данима представља символ Бога Оца, Његову икону.

32. Иако приказивање символа Бога Оца у лику Христа као Старог Данима није у супротности са одредбама Седмог васељенског сабора, врло брзо ће Стар данима бити приказиван искључиво као Личност Бога Оца, што јесте супротно православним основама иконопоштовања. Света Тројица, црква Св. Николе Фоча, темпера на дасци, 45. 5 x 37 цм, Георгије Митрофановић, 1616. година

33. Напуштање јеванђелског реализма и повратак на символизам и алегоризам имало је за последицу појаву многих изображења Свете Тројице која се међусобно разликују по својој иконографији.

34. Можда најинтересантнији и потпуно јединствен приказ Свете Тројице имамо на фрескама цркве св. Георгија манастира Убиси у Грузији.

35. Фреске су дело Герасима који их је осликао у XIV веку, а на своду се налази врло необичан и потпуно јединствен приказ Свете Тројице.

36. Уместо образа Бога Оца приказан је Христос као Стар данима, Син Божији је приказан у виду Исуса Христа Пантократора (Сведржитеља), а Дух Свети је приказан на начин који се више никад и нигде није поновио: место изображавања Духа Светог на фрески поклапа се са горњим делом теме Крштења, па је тренутак силаска Духа Светог на Христа искоришћен за Његов приказ. Штавише, горњи круг испуњава мноштво анђела на отвореним вратима раја, и тамо је рука Бога од које се спушта зрак ка Христу.

37. Лево од Старог данима је приказ Благовести, а десно Рођење Христово. Обе ове теме би саме по себи могле да буду својеврсна изображења Свете Тројице, али исто тако и у комбинацији са средишњим приказом Бога Оцасве три теме заједно могу да приказују Свету Тројицу – Благовести дејство Духа Светога, а Рођење Христово очигледно Сина Божјег.

38. Лево од образа Исуса Христа налази се приказ Васкрсења Лазаревог, а десно Сретење. И један и други догађај сведоче о Божанству Исуса Христа, тако да нису ни мало случајно изабране баш те теме. А и ове три теме заједно могу да буду приказ Свете Тројице: Христос се приликом Васкрсења Лазаревог помолио Оцу да би доказао да га је Он послао, а старац Симеон је дошао у Храм вођен Духом Светим.

39. Дух Свети није ни приказан као Личност, већ као деловање благодати. Уместо његове Личности, приказано је његово дело. Лево је приказано Преображење а десно Крштење Господње, два догађаја у којима се јавио Дух Свети сведочећи Божанство Христово. Пошто се тада јавио и Бог Отац гласом, и овде можемо имати приказ Свете Тројице.

40. Преображење Крштење Васкрсење Лазарево Сретење РођењеХристово Благовести Још једна необична занимљивост код ове композиције јесте да не само да су теме које прате сваку од Личности Свете Тројице у непосредној вези са том Личношћу, већ гледано од прве теме код Старог Данима на десно у круг, те теме су хронолошки распоређене: Благовести, Рођење, Сретење, Крштење, Преображење и Васкрсење Лазарево.

41. За разлику од фреске у Убисију, најчешће су у композицијама Свете Тројице приказане две фигуре, старац и човек средњих година, изнад којих лебди голуб. Према замисли аутора, овакво изображавање символизује три ипостаси Свете Тројице: старац седе браде (Стар Данима) – Бога Оца, човек средњих година – Сина Божијег, Исуса Христа, а голуб – Светога Духа.

42. Овакав начин изображавања Свете Тројице можемо објединити под општим називом “НовозаветнаТројица”

43. Крај V — почетак VI века. Аријанска крстионица, Равена, Италија. Мозаик у куполи Христос Емануил. XIII век. Византија. Страшни Суд. ХV век. Као образ Тројице, ова композиција нема никаквог утемељења ни у пророчким виђењима, ни у Откривењу уопште. Она представља смесу три потпуно различита елемента: пророчког виђења произвољно протумаченог као виђење Бога Оца, образа оваплоћеног Сина у виду Емануила и изображења једног од јављања Духа Светог.

44. Другим речима, сва три образа се чупају из свог изравног контекста и вештачки се сједињују у образ Свете Тројице са одговарајућим називима: Отац, Син и Дух Свети.

45. У руском иконопису постоји неколико верзија “Новозаветне Тројице” у зависности од распореда две главне фигуре (старца и човека средњих година). Ове иконографске верзије имају и оговарајуће називе и тумачења.

46. У композицији “Послање Христа на Земљу” старaц благосиља човека средњих година. Иконографска верзија у којој су две фигуре окренуте једна према другој добила је назив “Превечни савет”. Композиција “Сапрестолност” садржи фронтално изображене две фигуре.

47. Најстарији познати приказ ове теме налази се у Псалтиру из Утрехта из X века, где је приказан Христос у два вида: прослављен и унижен. Почетком XII века, једна од фигура је почела да представља Бога Оца, а у композицију се уводи и голуб. На тај начин је тај образ преиначен у образ Тројице. Тројица Новозаветна. Грчка. Јонска школа. XVII век.

48. Та иконографија се са Запада преноси у православну руску умет-ност преко пограничних градова, а нарочито преко Новгорода и Пскова, који су имали непрекидне односе са Западом. Најстарији при-мер такве иконографије у Русији, налази се на четвороделној икони у Благовештенској сабор-ној цркви у Москви и потиче из XVI века. Чувена четвороделна икона. 1547-1551 год. Благовештенска соборна црква Московског Кремља

49. Након великог пожара који је опустошио Москву 1547. г. започела је велика обнова цркава због које су се окупили иконописци са разних страна по царевом позиву. У Кремљу се њихов рад одвијао под управом протојереја Саборне цркве Благовести, Силвестра, родом из Новгорода, који је био и васпитач цара Ивана Грозног. Вероватно по његовој наредби, иконописци из Пскова су насликали цео низ символичких икона. Управо је тематика тих композиција постала узрок и главни предмет расправа и саборских одлука у XVI и XVII веку. Тројица Новозаветна. Москва. Кремљ. Успенска саборна црква. Средина XVII века.

50. У основи иконе је жеља да се прикаже Господ Исус Христос који по Везнесењу седа са десне стране Оца. XVI в. Икона из церкве св. Георгија у Венецији.