EKONOMSKA DIPLOMATIIJA

1. EKONOMSKA DIPLOMATIIJA

2. EKONOMSAKA DIPLOMATIJA -Ekonomski interesi primarno uslovljavaju sve druge. Zato se mnoge spoljnopolitičke odluke mogu njima objasniti u potpunosti ili delimično. Potrebe domaće ekonomije, tj. klase koja njome dominira, nisu samo u osnovi mnogih eko­nomskih mera u odnosu na inostranstvo, već iz njih proizilaze i drugi, na prvi pogled neekonomski potezi. Ekonomski interesi su važan činilac u donošenju spoljnopolitičkih odluka. Ekonomija može da se posluži kako bi druge subjekte navela na željeno ponašanje. Ekonomija se može pojaviti i kao sredstvo politike. Tada se ekonomski postupci ne moguobjasniti samo ekonomskim motivima .

3. EKONOMSAKA DIPLOMATIJA Postupci na ekonomskom planu mogu biti izraženi u davanje nagrada i izvršavanju kazni, dok se njihovo stavljanje u izgled ispoljava kao obećanje ili pretnja. Najrsprostranjeniji ekonomski postupci su: I) Carine II) Kvantitativna spoljnotrgovinska ograničenja ( Sistem kontgenata , Sistem dozvola, Trgovina oružijem, IIKvalitativna spoljnotrgovinska ograničenja a. Spoljnotrgovinski monopol države b.Prodiranje na strano tržište, c. Zabrane uvoza i izvozad. Spoljnotrgovinski monopol države c.Prodiranje na strano tržište

4. EKONOMSAKA DIPLOMATIJA Carine su najstariji i najrasprostranjeniji način za regulisanje ekonomskih odnosa s inostranstvom. Njima se koriste sve države, bez obzira na privredni sistem i stepen uticaja vlade na spoljnu trgovinu. Postupak svodi na poreze koji se naplaćuju na robu koja prelazi tzv. carinsku granicu. Carinska granica se uglavnom poklapa s državnom, ali to uvek ne mora biti slučaj, kao npr. kod carinskih unija (gde granica između udruženih zemalja nije istovremeno i carinska granica) ili kod slobodnih carinskih zona. Carina mogu biti: uvozne, izvozne i tranzitne carine. Poslednje dve vrste carina su se izobičajile, te se danas pod carinama uglavnom podrazumevaju uvozne carine

5. EKONOMSAKA DIPLOMATIJA Visina carina se određuje carinskom stopom za pojedine artikle, sadržanom u carinskoj tarifi. Carinsku stopu može određivati sama država svojim unutrašnjim aktima (autonomne carine), ali se ona može i sporazumno odre­diti međunarodnim ugovorom (konvencionalne carine). Uticaj međunarodnog ugovora može da bude i posredan, kao npr. putem klauzule najvećeg povlašćenja. Sve članice Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (GATT) daju u načelu jedna drugoj status najpovlašćenije nacije. • Carine imaju svoje ekonomske razloge kao izvori državnih prihoda (fiskalne carine) i kao mere za zaštitu domaće privrede (zaštitne carine).

6. EKONOMSAKA DIPLOMATIJA -Carinske stope koje posebno opterećuju robu uvezenu iz određene strane države nazivaju se diskriminatorskim. -Carinska politika formalno ne mora da bude diskriminatorska i naoko je manje neprijateljska.To se postiže time što se izmenom carinskih stopa otežava uvoz jednog artikla, bez obzira odakle potiče, ali se time, u stvari, pogađaju samo zemlje koje ga izvoze, i to pre svega ona odakle se do tada pretežno uvozilo. Tako se mera koja izgleda opšta i neodređena ispoljava kao vrlo specifična. -Najlakše se time mogu pogoditi zemlje monokulture, tj. one zemlje čiji spoljno-trgovinski bilans zavisi od izvoza jedne vrste proizvoda, najčešće sirovina

7. EKONOMSAKA DIPLOMATIJA A Kvantitativna spoljnotrgovinska ograničenja -Kvantitativna spoljnotrgovinska ograničenja neposrednije od carina regulišu količinu robe koja se može uvesti u jednu zemlju ili izvesti iz nje. Dok kod carina prelaz robe preko granice formalno nije nikada ograničen. Sistem kontingenata, postoji onda kada se za sve ili neke artikle odrede maksimalne količine koje se u toku jedne godine mogu uvesti i izvesti. Globalne kvote, koje se ustanovljavaju bez obzira na poreklo i odredište robe, imaju prvenstveno unutrašnje ekonomske ciljeve (poboljšanje platnog bilansa, strukture uvoza i izvoza itd.), dok se putem posebnih kontingenata — kojima se ograničava obim razmene u odnosu na određenu državu — omogućava izdiferencirano spoljnopolitičko delovanje

8. EKONOMSAKA DIPLOMATIJA Sistem dozvola državnim organima pruža veće mogućnosti da se ravnaju prema trenutnim interesima. Zbog mogućnosti koje pruža vladama da sprovode ekonomske i neekonomske ciljeve, veoma je rasprostranjen. Za svaki izvoz ili uvoz prethodno je potrebno pribaviti dozvolu nadležnog organa, koji je, zavisno od propisa države u pitanju, može odbiti iz zakonom utvrđenih razloga ili vršeći svoje diskreciono pravo To je za izvoznike naročito pogodno oruđe, jer se stvara zavisnosti, kada iskorišćavanje izvezene opreme zavisi od daljeg urednog snabdevanja reprodukcionim materijalom i rezervnim delovima, itd

9. EKONOMSAKA DIPLOMATIJA Trgovina oružjem. — Razmatranja koja utiču na izvoz najupadljivije dolaze do izražaja prilikom trgovine oružjem i ratnim materijalom. Postoji uvek izvestan ekonomski pritisak da se oružje izvozi, jer to koristi državnoj blagajni, velikim proizvođačima, pratećoj industriji i ljudima zapošljenim u njima. S druge strane, za izvoznike pored prednosti nastaju i opasnosti: s izvozom raste verovatnoća da će najsavršeniji tipovi oružja, čiji se proizvodni postupak čuva kao tajna, pasti u ruke potenci­jalnih protivnika. Ako je »prijateljska« vlada nestabilna, može doći do njenog svrgavanja i preorijentacije spoljne politike, čime bi se prodato oružje iskoristilo protiv izvoznika i njegovih saveznika. Ako u području u kome se nalazi državauvoznik postoji žarište lokalnog sukoba, izvesno oružje može doprineti njegovom rasplamsavanju, pogotovu ako je ono praćeno velikim brojem osoblja za obuku i održavanje.

10. EKONOMSAKA DIPLOMATIJA Kvalitativna spoljnotrgovinska ograničenja ili režim plaćanja mogu da olakšaju ili otežaju uvoz ili izvoz time što će se uticati na način plaćanja. To je moguće zato što se plaćanja više ne vrše slobodnim transferom zlata ili deviza izraženih u odnosu na zlato, već su stavljena pod kontrolu država koje utiču na način, uslove i mogućnosti plaćanja, pa prema tome i na uvoz i izvoz. Ovaj se uticaj pre svega oličava u određivanju zvaničnog kursa nacionalne valute, koji može pogodovati uvozu. Slično dozvolama za uvoz ili izvoz, mogu se zahtevati dozvole za devizno plaćanje za svaki spoljnotrgovinski posao. Ako ima u vidu neekonomske ciljeve, mogu da postigne iste rezultate kao i u prethodnim slučajevima.

11. EKONOMSAKA DIPLOMATIJA Zabranom uvoza i izvoza. — se otežava, ograničava pa čak i de facto onemogućava, uvoz ili izvoz robe, odlukom državnih organa može se i izričito zabraniti. Kada je zabrana opšta, za njenog trajanja nema nikakvog uvoza niti izvoza određenoga artikla. Ovakva je zabrana obično uslovljena ekonomskim (kriza, slaba žetva, uravnotežavanje platnog bilansa) ili drugim unutrašnjim potrebama (zaštita zdravlja i morala). Kada je zabranjen izvoz samo u tačno naznačenu zemlju, reč je o embargu. Zabrana uvoza iz određene zemlje naziva se bojkotom Zabrana uvoza i zabrana izvoza, proglašene zajedno, dovode do ekonom­ske blokade, najoštrijeg postupka .

12. EKONOMSAKA DIPLOMATIJA Prodiranje na strano tržište. — Suprotno postupcima koji ograniča­vaju razmenu sa stranom državom, u eilju da izazovu teškoće, gubitke i pritisak, spoljnopolitički ciljevi se mogu postizati i pojačanim prisustvom na tržištu zemlje na koju se želi uticati. Damping je prodaja robe na inostranom tržištu po ceni daleko nižoj od one na domaćem, čak nižoj od cene koštanja. Pod uslovom da je roba istoga kvaliteta, strani potrošači će, prirodno, biti skloni da je pre kupuju i na taj način će konkurenti biti istisnuti s tržišta. Izvozne premije su nagrade koje država daje izvoznicima roba. Time se podstiče izvoz jer cena takve robe postaje niža. Sve dok su premije takve da robu svode u okvire konkurentnosti na odgovarajućem tržištu, ovaj postupak nema velike spoljnopolitičke ambicije.

13. EKONOMSAKA DIPLOMATIJA Ekonomska pomoć. — u vidu obećanja ili nagrada, subjektima međunarodnih odnosa u izgled izvesne ekonomske pogod­nosti. Kada te pogodnosti nisu simetrične, ekonomski uravnotežene, može se govoriti o ekonomskoj pomoći u najširem smislu reči. Prelaz između mjera vezanih za uobičajene međunarodne ekonomske odnose i pružanja ekonomske pomoći nije nagao kao što bi se moglo pretpostaviti. Tako su, recimo, međunarodni zajmovi i krediti najčešće čisto finansijske operacije, kojima je u biti obostrani interes. Zajmoprimcu (državi, nacionalnom preduzeću, grupi preduzeća) potreban je kapital, a zajmodavac (država, nacionalna banka, bankarski konzorcij um, međunarodna banka itd.) raspolaže sredstvima koja želi da ustupi uz odgovarajuću kamatu.

14. EKONOMSAKA DIPLOMATIJA Ekonomska pomoć treba da posluži stabilizaciji u stranoj zemlji, da podrži postojeću vladu ili da ojača saveznika. U prvom slučaju, pomoć je akt klasnog savezništva: da bi se sprečilo ekonomsko pogoršanje, koje bi dovelo do društvenih potresa i revolucionarne situacije, vladajuća klasa jedne države pomaže vladajuću klasu druge zemlje da održi postojeći društveno-ekonomski sistem. Takva je obeležja imao tzv. Maršalov plan. Uplašena da velike ekonomske teškoće i socijalna previranja u zapadnoevropskim zemljama odmah posle drugog svetskog rata ne dovedu na vlast komunističke partije (naročito u Francuskoj i Italiji), vlada SAD je odlučila da masivnom ekonomskom pomoći doprinese održavanju poredaka koji su joj obezbeđivali savezništvo u već nasta lom sukobu sa SSSR

15. PRINIDA I SILA U SPOLJNOJ POLITICI

16. PRINIDA I SILA U SPOLJNOJ POLITICI Zastrašivanje — je pretnja upotrebom instrumenata za razaranje — oružanom silom. Kao i kod svake pretnje, cilj treba da se postigne bez izvršenja, što daje strategiji zastrašivanja svojevrsna obeležja. Njen »cilj je da se neposredno pogodi volja protivnika, a da se pri tom ne upušta u probu upotrebe sile«. Oružana sila je oduvek imala funkciju zastrašivanja te se jačala, razvi­jala i prikazivala s namerom da samim svojim postojanjem izazove potrebne učinke. Međutim, pronalazak nuklearnog oružja učinio je da zastrašivanje dođe u središte pažnje i da dominira odnosima između velikih sila. Među glavnim nuklearnim silama uspostavljen je ravnoteže straha .

17. PRINIDA I SILA U SPOLJNOJ POLITICI Druge države koriste zastrašivanje na različite načine. One koje se uzdaju u nuklearno zastrašivanje mogu se podeijliti na dve grupe. U prvoj su države koje računaju na sopstveni nuklearni potencijal, koji se, doduše, ne može porediti sa sovjetskim ili američkim, ali može biti dovoljan da visoko podigne cenu napada nad njim. Tipičan pred­stavnik ove grupe je Francuska, koja se u izvesnoj meri udaljila od Severnoatlantskog pakta i poseduje sopstvenu »udarnu silu« (force de frappe). U sličnom su položaju Švedska i Velika Britanija, a veruje se da mu teže Kina i Indija. Neki savremeni stručnjaci smatraju da je nuklearna pretnja ovih zemalja veoma vjerodostojna jer je jasna (osnovne vrednosti su sasvim omeđene) i jer cena njenog izvršenja ne prevazilazi vrednost ugroženog dobra, dok bi napadač od svoje pobede imao ograničenu korist.

18. PRINIDA I SILA U SPOLJNOJ POLITICI U drugoj grupi su zemlje koje se oslanjaju na zaštitu moćnog saveznika. Oni iznad njih drži »nuklearni kišobran« preteći upotrebom nuklearnog oružja suprotnoj velikoj sili koja bi na njih izvršila napad. Takve zemlje su se ili odrekle nuklearnog oružja, ili im je njegovo posedovanje onemogućeno, kao npr. bivšim silama Njihov položaj je neizvjestan, jer nikada nisu sasvim sigurne da li će veliki saveznik postupiti prema svom obećanju i izvršiti pretnju, odnosno da li je njegova pretnja dovoljno uverljiva za drugu stranu

19. PRINIDA I SILA U SPOLJNOJ POLITICI Pojedinačni akti nasilja. — Među takve postupke, čiji je unutrašnjo­politički značaj dugo bio upadljiviji od međunarodnopolitičkog, spadaju pojedinačni akti nasilja srazmerno malog obima, kod kojih je učinak instru­menata za prinudu i razaranje manje fizički a više psihološki i simbolički, Prema tome jesu li napadnuti ljudi, privredna dobra ili vojni objekti, mogu se razlikovatiterorizam, sabotaža i diverzija

20. PRINIDA I SILA U SPOLJNOJ POLITICI Terorizam u širem smislu je napad na život i telo pojedinaca ili manje grupe ljudi s ciljem da se postignu političke promene. Ukoliko je cilj napada da se ukloni politički odlučilac koji se drži za isključivo ili prventsveno odgovornog za izvestan politički kurs ili stil, reč je o političkom ubistvu Ukoliko je, pak, neposredna žrtva napada politički manje značajna ili sasvim beznačajna, radi se o terorizmu u užem smislu reči, koji ima za cilj da — kako to sam latinski koren ove reči (terror) kaže — izazove strah i pometnju u široj vladajućoj grupi i u stanovništvu. Slične postupke može država primenjiva ili onaj njen deo koji ima u rukama državni aparat. Oni se tada obično nazivaju terorom i sastoje se najčešće u nemilosrdnom proganjanju političkih protivnika

21. PRINIDA I SILA U SPOLJNOJ POLITICI Sabotaža se sastoji u uništavanju materijalnih dobara ili ometanju proizvodnih procesa s ciljem da se oslabi privredni potencijal i dovede do poremećaja u nacionalnoj privredi. Teroristički akti, najčešće uzgredno, pogađaju materijalna dobra, ali je njihovo uništavanje pretežno motivisano simboličkim a ne privrednim razlozima (npr. rušenje spomenika). Sabotaža u prvom redu teži smanjenju proizvodnje i onemogućavanju snabdevanja. Iza akata sabotaže mogu stajati strani subjekti, naročito onda kada pripremaju otvoreni napad svojih oružanih snaga. Kada je takav napad u toku, za vreme rata, sabotaža je deo totalnog rata, u kome se nastoji da se u što većoj meri oslabi neprijateljska privredna moć.

22. POSTUPCI PRVENSTVENO VEZANI ZA PRINUDU Diverzija se upotrebljava kao oznaka za akte slične sabotaži,, koji su, međutim, prvenstveno usmereni na objekte od značaja za oružane snage. Pored neposrednih napada na utvrđenja, oružje, zalihe municije itd. Diverzijom se smatraju i napadi na saobraćajne puteve (železnice, mostove, aerodrome), kojima se otežava premještanje i snabdevanje vojske. Kao uvod u oružani ustanak ili napad iz inostranstva, diverzija ima praktični značaj jer smanjuje vojni potencijal; Usamljeni diverzantski akt se približava terorističkom djelu, jer u prvom redu treba da djeluje psihološki, pokazujući ranjivost oružanih snaga, koje su zaštitnik i simbol države.

23. POSTUPCI PRVENSTVENO VEZANI ZA PRINUDU -Oružana intervencija. — je pojam nastao u međunarodnom pravu da označi nedozvoljeno miješanje u unutrašnje stvari jedne države, kojim se negiraju niena suverenost i samostalnost. Najčešće se označava kao nasilno i samovoljno miješanje, što podrazumeva izvesnu meru pritiska.U okvire takvog, šireg, pojma intervecije spadaju i neki postupci o kojima je bilo reči, kao što su npr. propaganda, subverzija, ekonomska blokada, zastrašivanje ili akti na­silja.. Oružana intervencija,, predstavlja najinteziivniji oblik intervencije, koji podrazumeva odašiljanje sopstvenih odružanih snaga u stranu državu.. U zavisnosti od interesa intervenijenta, njegove oružane snage nastoje da odbrane postojeću vladu od pobunjenika, ili da ovim pomognu da tu vladu svrgnu. Sila koja interveniše želi da postigne svoje ciljeve bez opasnosti da bude oglašena za agresora.

24. PRINIDA I SILA U SPOLJNOJ POLITICI Oružanoj intervenciji dugo je išlo na ruku načelo legitimiteta, prema kome postoji navodna solidarnost između legitimnih vlada, koje jedna drugoj mogu pomagati da se brane od pokušaja svrgavanja neustavnim putem. Sveta alijansa, koju su 1815. godine osnovale tri apsolutne monarhije, pobednice u ratu protiv Napoleona (Rusija, Austrija i Pruska) stavila je sebi u zadatak da oružanim intervencijama u svim zemljama brani »bogomdani« feudalni poredak od buržoaskih revolucija ili pokreta za nacionalno oslobođenje. U to ime trupe pripadnika ovoga saveza intervenisale su u Pijemontu, Španiji i Mađarskoj.

25. PRINIDA I SILA U SPOLJNOJ POLITICI »Ograničeni rat«, je oblik otvorenog oružanog sukoba između država, dakle, vrsta rata. Međutim, priroda rata se u najnovije vreme toliko izmenila da nije na odmet izdvojiti ograničeni rat zbog niza njegovih osobenosti. Već je pomenut rat s ograničenim ciljem, gde se sredstva za prinudu i razaranje upotrebljavaju samo dotle dok se od druge države ne oduzme željeno dobro ili se ne iznude određeni ustupci. Rat s ograničenim ciljem nije isto što i ograničeni rat, mada je ograničeni rat uvek rat s ograničenim ciljem. Za razliku od intervencije, on se otvoreno ili slabo prikriveno vodi između oružanih snaga suprotstavljenih država, ali se pri tom poštuju izvesna (najčešće prećutno prihvaćena) ograničenja. Takva ograničenja nisu samo ona koja nameće ratno pravo (koje važi za svaki međunarodni oružani sukob) već idu i dalje od toga.

26. PRINIDA I SILA U SPOLJNOJ POLITICI Rat. umeđunarodnim odnosima, je postupak u kome se neograničeno koriste raspoloživi instrumenti za prinudu i razaranje kako bi se postigli spoljnopolitički ciljevi. Iako je rat oličenje prinude kao spoljnopoli- tičkog sredstva i izraz uverenja da nijedan drugi postupak ne bi mogao da ostvari postavljeni zadatak, svođenje rata samo na primenu prinude nije ispravno. U ratu se mobilišu sva sredstva i koriste svi postupci koji mogu da dovedu do preduslova za ostvarenje cilja, a to je poraz protivnika . Nijedan postupak nije isključen za vreme rata. Rat se, pored prinuđivanja, sastoji u ubeđivanju, obećavanju, prećenju, nagrađivanju i kažnjavanju. Otuda je rat bolje opisivati kao stanje, kome spremnost na korišćenje neograničene prinude daje posebno obeležje, a ne kao izolovan postupak. U tom smislu rat ima povratno dejstvo na ceo proces odlučivanja, na spoljnu politiku uopšte.

27. PRINIDA I SILA U SPOLJNOJ POLITICI Ograničenja u novijim ograničenim ratovima odnose se na prostor na kome će se voditi rat i na ratna sredstva (oružje) koja se mogu upotrebiti. U pogledu prostora jasno se vidi da je ograničeni rat potekao od oružane intervencije, da je — kao što smo napomenuli — eskalirana intervencija. Što se, pak, tiče oružja, osnovno obeležje savremenih ograničenih ratova je izbegavanje upotrebe nuklearnog oružja u bilo kome obliku. U pozadini ovakvih ograničenja je, pored samog ograničenog cilja rata, i strah od eskalacije, od izazivanja sveopšteg nuklearnog sukoba. Međutim, ne želeći da se odreknu svih prednosti koje može da donese ograničeni rat, neki teoretičari i vojnici, među kojima i kasniji državni sekretar SAD Kisindžer, i u ograničenom ratu koristi nuklearno oružje manje razorne moći (taktičko).

28. PRINIDA I SILA U SPOLJNOJ POLITICI Pod ratom, za razliku od ograničenog rata, podrazumevamo totalni rat, u kome može prema potrebi učestvovati cijelo stanovništvo, koji se može voditi protiv cijelog stanovništva svim raspoloživim sredstvima i na svakom mestu. Jasno je, naravno, kako je ovakva tvrdnja pretjerana. Dosadašnje iskustvo pokazuje težnju da se i u vođenju totalnog rata poštuju izvesna opšta dobra i vrednosti ostalih subjekata međunarodnih odnosa. One norme koje regulišu ponašanje država u međunarodnom sukobu ukazuju na te vrednosti i tradicionalno se nazivaju ratnim pravom (mada se u poslednje vreme, kao tačniji, koristi izraz pravo oružanih sukoba

29. PRINIDA I SILA U SPOLJNOJ POLITICI Rat se smatrao samo za jedan od spoljnopolitičkih postupaka koji su državama slobodno stajali na raspolaganju. Za razliku od ius in bello, prava koja je regulisalo ponašanje zaraćenih strana, postojalo je i pravo na rat, ius ad bellum, kao jedno od osnovnih prava države. Ono se pravdalo okolnošću da je međunarodna zajednica bez monopola nasilja, koje je raspoređeno među članove zajednice. Staviše, učestanost ratova u istoriji bila je tolika da je mnoge istoričare dovela u sumnju je li rat ili mir »normalno« stanje u međunarodnim odnosima. KadA je odlučiocima rat izgledao pogodan da se dostignu postavljeni ciljevi, njemu se pribegavalo. Sa rata, kao bezvrednosnog sredstva, premestila na ocenu cilja. Ako je cilj za koji se rat vodio bio po usvojenom merilu dobar, pozitivan, i rat je bio takav; ako je, pak, cilj bio za osudu, i rat je dobijao takvu kvalifikaciju.