Pravni odnos

1. Pravni odnos

2. Elementi pravnog odnosa • Pojam pravnog odnosa • On je spona – “nužna stepenica” između normativnog i realnog elementa • osnovna specifičnost pravnog odnosa prema drugim društv. odnosima je da se u njega može umešati država • Nastanak i prestanak pravnih odnosa (uloga pravnih činjenica...) • Dva osnovna elementa pravnog odnosa su dva tipizirana ponašanja (dve strane u odnosu) koja su u korelativna – to su pravo i obaveza • Dve osnovne vrste pravnih ovlašćenja: subjektivno pravo i nadležnost

3. Subjektivno pravo – strukturni element • Terminološka nedoumica: da bi se podvukla razlika između prava u smislu skupa pravnih normi i "prava" kao naše lične slobode ili ovlašćenja da činimo nešto što nam pravni poredak dopušta ili omogućava, naš jezik mora da pridoda terminu "pravo" prideve "objektivno" i "subjektivno". • Objektivno pravo je pretpostavka subjektivnog prava. Sudbina subjektivnog prava položena je u pravilima objektivnog prava- nastanak, način prenošenja, nestanak i dejstva subjektivnog prava, sve je to propisano normama objektivnog prava • Subjektivno pravo je “objektivnim pravom priznata ili data vlast (ovlašćenje) da se nešto čini ili ne čini” – to je PRAVNA vlast. • To je osnovni strukturalni elemenat subjektivnog prava: mogućnost određenog ponašanja koje subjekt može vršiti tako da to ponašanje štiti pravni poredak.

4. Objekt subjektivnog prava- interes (funkcionalni elemenat) • Pravni poredak dodeljujući subjektivna prava, štiti ostvarivanje kakvog materijalnog ili moralnog interesa onoga kojem se konkretno subjektivno pravo dodeljuje. • Interes je sve ono što zadovoljava kakve čovekove potrebe, to je cilj koji subjekt teži da postigne. • Nije svaki interes u isto vreme pravno zaštićen niti je povreda bilo kojeg interesa pravno zabranjena. Da bi interes postao objekt subjektivnog prava, pored toga što je pravno priznat (time što postoji pravna obaveza drugih da ga ne ugrožavaju), on mora biti i pravno zaštićen (time što se nosiocu subjektivnog prava priznaju ovlašćenja da ga aktivno brani). • Teorija volje i teorija interesa. • Konačna definicija subj. prava: pravno ovlašćenje subjekta prava radi zaštite njegovog interesa.

5. Drugi bitan element u strukturi subjektivnog prava je ZAHTEV • on biva aktiviran povredom ili ugrožavanjem ovlašćenja • manifestuje se kroz procesno pravo na tužbu drž. organu • dve posledice : • 1. obaveza organa da razmotri i ako postoje uslovi prihvati tužbu i zaštiti nosioca subj. prava; • 2. druga strana bez svoje volje postaje tuženi • Tužba se podiže protiv onoga ko ima obavezu • S obzirom na prirodu, učestalost i određenost ove obaveze, tj. na prirodu i obim korelacije “subjek. pravo/dužnost” postoje dve osnovne vrste subj. prava • apsolutna (stvarna) prava • relativna (obligaciona) prava

6. Subjektivno pravo i nadležnost • Pojam nadležnosti: kada se pravno ovlašćenje vrši u javnom, a ne u privatnom interesu, tj. kada nosilac ovlašćenja dela u tuđem, a ne u svom interesu, tada se kaže da je on nadležan (a ne samo ovlašćen) da donosi odluke koje kreiraju prava i obaveze drugih pravnih subjekata.

7. Razlike između nadležnosti i subjektivnog prava • nosilac nadležnosti uvek mora delati racionalno, mora imati racionalnu volju, dok nosilac ovlašćenja to ne mora; • nadležnost je u isto vreme i ovlašćenje i obaveza, ovlašćenje prema onima koji su podložni odlukama nadležnog subjekta, a obaveza prema onome subjektu u čijem interesu vrše nadležnost – a to je država ili javni interes; • ukoliko subjekt nadležnosti ne vrši svoju nadležnost uopšte ili je ne vrši na racionalan način, tad on čini prekršaj prava, jer krši jednu pravnu obavezu; to nije slučaj sa subjektom pravnog ovlašćenja, kojem je ostavljeno na volju da li će svoja pravna ovlašćenja vršiti ili ne. • titular subjektivnog prava to pravo po pravilu može da prenese, a nosilac nadležnosti to u principu ne može.

8. zloupotreba prava • Zloupotreba prava bi se u najkraćem mogla odrediti kao svojevrsno posezanje u pravo drugoga vršenjem svog sopstvenog prava. • Posledica konstatacije da je zloupotreba prava izvršena jeste po pravilu obaveza da se naknadi šteta pričinjena subjektu koji je u vršenju svog subjektivnog prava ometen ili sprečen. • Sudska praksa, pre svega u Nemačkoj i Francuskoj, krajem XIX veka počinje da vodi računa o zloupotrebi prava. Ta okrenutost ovog instituta ka sudskoj praksi, a ne ka zakonskim normama je bitna karakteristika zloupotrebe prava. • Ta karakteristika je razumljiva, ako se zna da je zloupotreba prava i nastala kao reakcija sudske prakse na zatvorenost i krutost pisanog prava a da bi se popunile izvesne pravne praznine. • Kada bi je bilo moguće zakonom definisati, onda bi ideja zloupotrebe prava postala suvišna pošto bi već zakonodavac obavio sav posao oko međusobnog razgraničenja različitih subjektivnih prava.

9. Kada postoji zloupotreba prava? Dve osnovne teorije Prema tzv. subjektivnoj teoriji o zloupotrebi prava, radi se o takvom vršenju svog prava kojim se sa namerom onemogućava ili otežava vršenje tuđeg subjektivnog prava. Subjektivna teorija, dakle, u prvi plan izvodi subjektivni odnos nosioca prava prema vršenju prava i njegovim posledicama. Prema tzv. objektivnoj teoriji, zloupotreba prava postoji, ako se subjektivno pravo vrši protivno cilju zbog kojeg je ono ustanovljeno ili priznato.Dopunski kriterijumi: • nepostojanje interesa kod vršenja prava • izbor onog načina vršenja subjektivnog prava, među više mogućih načina, koji je najštetniji za drugog • preterana ili nenormalna šteta koju drugi trpi • način vršenja prava suprotan načelu međusobnog poverenja i saradnje ....