STILOVI ŽIVOTA I DRUŠTVENE NEJEDNAKOSTI

1. STILOVI ŽIVOTA I DRUŠTVENE NEJEDNAKOSTI Doc. dr Predrag Cvetičanin 22.05.2014

2. DRUŠTVENA STRATIFIKACIJA Doc. dr Predrag Cvetičanin 22.05.2014

3. DRUŠTVENA STRATIFIKACIJA • U svim ljudskim društvima, od najjednostavnijih do najsloženijih, postoji neka vrsta društvene nejednakosti. To posebno važi za bogatstvo, moć i ugled. • Moć znači stepen do koga pojedinci ili grupe mogu nametnuti svoju volju drugima, sa ili bez pristanka tih drugih. • Ugled se odnosi na količinu poštovanja ili časti povezanih s društvenim položajem, osobinama pojedinca ili načinom života.

4. DRUŠTVENA STRATIFIKACIJA • Bogatstvo se odnosi na materijalnu imovinu koja je definisana kao vredna u određenim društvima. • Položaj neke osobe u stratifikacijskom sistemu može bitno uticati na mnoga područja njegovog ili njenog života. Može povećati ili smanjiti njegove »životne šanse« (life-chances) i uticati na gotovo sve „životne izbore“ (life-choices).

5. DRUŠTVENA STRATIFIKACIJA • Važno je razlikovati društvenu nejednakost od društvene stratifikacije. • Društvena stratifikacija podrazumeva hijerarhiju društvenih grupa. Društvena nejednakost nastuprot tome može postojati i bez društvenih slojeva, utoliko je društvena stratifikacija specifičan oblik društvene nejednakosti. • Društvena stratifikacija znači postojanje društvenih grupa koje su rangirane jedne iznad druge, obično na temelju količine moći, ugleda i bogatstva koje njihovih članovi poseduju.

6. DRUŠTVENA STRATIFIKACIJA • Oni koji pripadaju određenoj grupi ili sloju posedovaće svest o zajedničkim interesima i zajedničkom identitetu. • Imaće sličan stil života, po kojem će se do izvesne mere razlikovati od pripadnika drugih društvenih slojeva. • Među članovima svakog sloja postoji tendencija da razvijaju vlastitu subkulturu, to jest određene norme, stavove i vrednosti koji su karakteristični za njih kao društvenu grupu

7. FUNKCIONALISTIČKO GLEDIŠTE • Funkcionalističke teorije pretpostavljaju da postoje određene temeljne potrebe i funkcionalni preduslovi kojima valja udovoljiti da bi društvo preživelo. Stoga se usredotočuju na društvenu stratifikaciju, da ustanove u kolikoj meri ona udovoljava tim društvenim preduslovima. • Talkot Parsons tvrdi da su stratifikacijski sistemi izvedeni iz zajedničkih vrednosti. Po Parsonsovim rečima: »Stratifikacija dakle, u svom aspektu vrednovanja, jeste rangiranje jedinica u nekom društvenom sistemu u skladu sa zajedničkim sistemom vrednosti«.

8. FUNKCIONALISTIČKO GLEDIŠTE • Parsonsov argument upućuje na zaključak da je stratifikacija neizbežan i funkcionalan deo svih ljudskih društava. • Iz Parsonsovog argumenta sledi da postoji opšte uverenje kako su stratifikacijski sistemi opravdani, ispravni i prikladni, budući da su bazirani na opšte prihvaćenim vrednostima.

9. FUNKCIONALISTIČKO GLEDIŠTE • Najpoznatija funkcionalistička teorija stratifikacije »Neka načela stratifikacije« (1945) Kingsli Dejvis i Vilbert Mur. • Jedan od funkcionalnih preduslova je uspešna podela uloga i njihova izvedba: • to prvo znači da sve uloge moraju biti podeljene; • drugo, moraju biti podeljene onima koji su najsposobniji da iz izvršavaju; • treće, za njih treba proći odgovarajuću obuku; • da te uloge treba izvršavati savesno. • Mehanizam koji obezbedjuje podelu uloga jeste društvena stratifikacija.

10. FUNKCIONALISTIČKO GLEDIŠTE • Kada se ljudi i položaji koji čine društvo ne bi bitno razlikovali ne bi bilo potrebe za stratifikacijom. • Međutim, ljudi se razlikuju na temelju svojim prirodnih sposobnosti i talenata. • Položaji se razlikuju na temelju njihove važnosti za život i održanje društva. Neki su položaji »funkcionalno« važniji od drugih.

11. FUNKCIONALISTIČKO GLEDIŠTE • Po Dejvisu i Muru, postoje dva načina na koji se može meriti važnost nekog društvenog položaja: • prvo stepen u kome je taj položaj »funkcionalno jedinstven« (lekar i medicinska sestra); i • drugo, stepen u kome je taj položaj »funkcionalno zavistan« (stepen do koga drugi položaji zavise od njega – menadžer i radnici)

12. FUNKCIONALISTIČKO GLEDIŠTE • Jedna od bitnih funkcija stratifikacije jeste povezati najsposobnije ljude sa funkcionalno najvažnijim položajima. • To se postiže povezivanjem visokih nagrada sa tim položajima. Želja za nagradama motiviše ljude da se za njih takmiče i, teorijski, najtalentovaniji i najsposobniji će pobediti. • Dejvis i Mur zaključuju da je društvena stratifikacija »sredstvo kojim društva osiguravaju da najvažniji položaji budu savesno popunjeni najsposobnijim ljudima«.

13. MARKSISTIČKO STANOVIŠTE • Marksistička gledišta predstavljaju radikalnu alternativu funkcionalističkim stavovima o prirodi društvene stratifikacije. • Oni posmatraju stratifikaciju kao strukturu koja ne integriše, nego deli. Oni je shvataju kao mehanizam kojim jedni iskorišćavaju druge, a ne kao sredstvo za postizanje zajedničkih ciljeva. • Marksisti se usredsređuju na društvene slojeve, a ne na društvenu nejednakost. Na drugoj strani, Parsons, Dejvis i Mur gotovo ništa ne govore o društvenoj stratifikaciji u smislu jasno definisanih društvenih slojeva, čiji pripadnici imaju zajedničke interese.

14. MARKSISTIČKO STANOVIŠTE • Sa marksističkog stanovišta stratifikacija niti je funkcionalna jer dovodi do sukoba i izrabljivanja jedne velike grupe ljudi od strane drugih, niti je nužna jer kao što je nastala u određenom trenutku društvenog razvoja, tako će u određenom trenutku društvenog razvoja i nestati.

15. MARKSISTIČKO STANOVIŠTE - KLASE • Po marksistima, u svim stratifikovanim društvima postoje dve velike društvene grupe: vladajuća klasa i podređena klasa. • Moć vladajuće klase izvire iz činjenice da poseduje i kontroliše proizvodne snage. • S marksističkog stanovišta stratifikacijski sistemi nastaju iz odnosa društvenih grupa prema proizvodnim snagama, te je, utoliko, klasa društvena grupa čiji su članovi ujedinjeni jednakim odnosom prema proizvodnim snagama.

16. MARKSISTIČKO STANOVIŠTE - KLASE • Po marksistima, odnos između glavnih društvenih snaga jeste odnos međusobne zavisnosti i sukoba. • Smarksističkogstanovišta politička moć i ugled proizilaze iz ekonomske moći. Moć vladajuće klase potiče iz njenog vlasništva i kontrole nad proizvodnim snagama. • Po Marksu, postojeći proizvodni odnosi između pojedinaca moraju se nužno izraziti i kao politički i pravni odnosi. Tako se različiti delovi nadgradnje mogu shvatiti kao instrumenti dominacije vladajuće klase.

17. VEBERIJANSKO STANOVIŠTE - KLASE • Poput Marksa, i Veber klasu posmatra u kategorijama privrede. Ali on tvrdi da se klase razvijaju u tržišnim privredama u kojima se pojedinci takmiče za ekonomsku dobit (a ne u svim epohama čovečanstva). • Veber definiše klasu kao grupu pojedinaca koji imaju sličan položaj u tržišnoj privredi, i zahvaljujući toj činjenici, dobijaju slične ekonomske nagrade. Tako je u veberovskoj terminologiji »klasna situacija« neke osobe, u osnovi, njena »tržišna situacija«.

18. VEBERIJANSKO STANOVIŠTE - KLASE • Oni koji imaju sličnu klasnu situaciju imaju takođe slične životne šanse (life-chances) ivrše slične životne izbore (life-choices). • Njihov ekonomski položaj direktno će uticati na njihove šanse da steknu sve ono što je u njihovom društvu definisano kao poželjno, npr. mogućnost višeg školovanja ili kvalitetnog stanovanja.

19. VEBERIJANSKO STANOVIŠTE - KLASE • Kao kod Marksa, po Veberu glavna klasna podela postoji između onih koji poseduju proizvodne snage i onih koji ih ne poseduju. • Međutim, Veber vidi bitne razlike u tržišnoj situaciji onih grupa u društvu koje nemaju vlasništva. • Na primer, u kapitalističkom društvu, direktori, visoki službenici i razni stručnjaci primaju srazmerno visoke plate zato što su njihove usluge tražene.

20. VEBERIJANSKO STANOVIŠTE - KLASE • Veber je razlikovao sledeće klase u kapitalističkom društvu: • Posednička gornja klasa • Beli okovratnici (bez poseda) • Sitna buržoazija • Klasa manuelnih radnika (plavi okovratnici)

21. VEBERIJANSKO STANOVIŠTE - KLASE • U svojoj analizi klase, Veber se razilazi sa Marksom u nizu važnih pitanja: • Prvo, u stvaranju klase bitni su i drugi faktori, a ne samo posedovanje ili neposedovanje sredstava za proizvodnju; • Drugo, Veber ne nalazi dokaze u prilog ideji o polarizaciji klasa. Štaviše, on dokazuje da se činovnička »srednja klasa« širi, a ne sužava uporedo sa razvojem kapitalizma.

22. VEBERIJANSKO STANOVIŠTE - KLASE • Veber odbacuje mišljenje o neizbežnosti proleterske revolucije. On ne vidi razlog zbog koga bi ljudi u sličnoj klasnoj situaciji morali razviti zajednički identitet, prepoznati zajedničke interese i zajednički delovati u svrhu ostvarenja tih interesa; • Na kraju, Veber odbacuje marksističko verovanje da politička moć nužno proističe iz ekonomske moći. On dokazuje da klasa čini samo jednu moguću osnovicu moći, te da raspodela moći u društvu nije nužno povezana sa raspodelom klasne nejednakosti

23. VEBERIJANSKO STANOVIŠTE – STATUSNE GRUPE • Dok klasa čini jednu moguću osnovicu za formiranje grupe, kolektivno delovanje i sticanje političke moći, Veber dokazuje kako postoje i druge osnove za te aktivnosti. • Na primer, grupe se formiraju zato što njihovi članovi imaju sličnu »statusnu situaciju«. Dok je, kod klasa, po sredi neravnomerna raspodela ekonomskog nagrađivanja, status se odnosi na nejednaku raspodelu »društvene časti«. • Zanimanjima, etničkim i verskim grupama i, što je najvažnije, određenim stilovima života, članovi društva pridaju različiti stepen poštovanja ili ugleda.

24. VEBERIJANSKO STANOVIŠTE – STATUSNE GRUPE • Za razliku od klasa, pripadnici statusne grupe gotovo su uvek svesni svoje zajedničke statusne situacije. • Oni imaju sličan stil života, identifikuju se sa svojom statusnom grupom i osećaju da joj pripadaju, te često na različite načine onemogućavaju one izvan grupe da uđu s njima u interakciju.

25. VEBERIJANSKO STANOVIŠTE – STATUSNE GRUPE • Statusne grupe mogu izazvati podele unutar klasa. Na primer, »novi bogataši« su ponekad isključeni iz grupa povlaštenih, zato što su im ukus, ponašanje i odeća vulgarni. U okviru radničke klase takođe, pripadnici radničke klase razlikuju tri statusne grupe: »uvaženu radničku klasu«, »običnu radničku klasu« i »prostu radničku klasu« • Statusne grupe mogu takođe presecati klasne granice. U SAD, crnci, bez obzira na svoju klasnu situaciju, pripadaju istoj statusnoj grupi (kod nas Romi).

26. VEBERIJANSKO STANOVIŠTE – STATUSNE GRUPE • Veberova zapažanja o statusnim grupama važna su zato što upućuju na zaključak kako u određenim situacijama status, a ne klasa, čini osnovicu za formiranje društvenih grupa čiji pripadnici saznaju zajedničke interese i grupni identitet. • Uz to prisustvo različitih statusnih grupa unutar pojedine klase i statusnih grupa koje presecaju klasne podele može oslabiti klasnu solidarnost i reducirati potencijal za klasnu svest.

27. VEBERIJANSKO STANOVIŠTE - STRANKE • Veber definiše »stranke« kao grupe koje su specifično zaokupljene uticajem na politiku i donošenjem odluka u interesu svoga članstva. Po Veberovim rečima, stranke su zaokupljene »sticanjem društvene moći«. • Stranke uključuju niz udruženja, od masovnih političkih partija do cele lepeze grupa za pritisak ili interesnih grupa koje uključuju stručna udruženja, sindikate itd. • Stranke često zastupaju interese klasa ili statusnih grupa, ali to nije nužno.

28. VEBERIJANSKO STANOVIŠTE - STRANKE • Po Veberovim rečima: »stranke mogu predstavljati interese određene »klasnom situacijom« ili »statusnom situacijom«... U većini slučajeva one su delimično klasne stranke, a delimično statusne stranke, ali ponekad nisu ni jedno ni drugo«.

29. VEBERIJANSKO STANOVIŠTE – MULTIDIMENZIONALNA STRUKTURA • Veberovo mišljenje o strankama upućuje na zaključak da je odnos između političkih grupa i klasnih i statusnih grupa daleko od jasno određenog. • Baš kao što statusne grupe mogu razdvajati klase i presecati klasne granice, tako i stranke mogu razdvajati i presecati klasne i statusne grupe.

30. VEBERIJANSKO STANOVIŠTE – MULTIDIMENZIONALNA STRUKTURA • Za razliku od Marksovih pokušaja da se svi oblici nejednakosti reduciraju na društvenu klasu, Veberova analiza međusobnog delovanja klase, statusa i stranaka u stvaranju društvenih grupapokazuje da je onoizuzetno komplesno i promenljivo i da ga valja razmatrati u određenim društvima i u toku određenih vremenskih razdoblja.

31. STILOVI ŽIVOTA U SOCIJALNOM PROSTORU Doc. dr Predrag Cvetičanin 22.05.2014

32. PJER BURDIJE • Može se reći da je centralna tema Burdijeovog opusa reintegracija ekonomskih i kulturnih dimenzija društva, odnosno uvođenje kulturne dimenzije u sociološka proučavanja stratifikacije i klasa. • U delu „Distinkcija: socijalna kritika suda ukusa“, na tragu Veberovog multidimenzionalnog shvatanja društva koje karakterišu međusobna ukrštanja, presecanja i sukobi klasa, staleža i stranaka, Burdije razvija teoriju o tome kako kultura i kulturna potrošnja doprinose reprodukciji klasnog sistema u savremenim društvima

33. PJER BURDIJE • A za razliku od Vebera koji ne pretpostavlja univerzalni model odnosa klasa i statusa, Burdije pokušava da pokaže da između ekonomskih pozicija (klasa) i stilova života (statusnih grupa) postoji invarijantni odnos: klase se uvek pojavljuju kao statusne grupe čiji kulturno stratifikovani ukusi i dobra legitimišu sistem ekonomske dominacije prikazujući ga u neprepoznatljivoj formi.

34. KAPITALI • Po Burdijeu nije moguće razumeti strukturu i funkcionisanje društva ako se u analizu ne uvede pojam kapitala u svim njegovim formama, a ne samo u formi koju koristi ekonomska nauka. • Ekonomski interes je samo jedan od mnogih - postoji onoliko interesa koliko i vrednosti koje se mogu maksimalizovati.

35. KAPITALI • Po njemu, kapital se pojavljuje u tri osnovna vida: kao ekonomski kapitalkoji se neposredno i direktno može konvertovati u novac i može biti institucionalizovan u vidu vlasničkih prava; kulturni kapital, koji se pod određenim uslovima može konvertovati u ekonomski kapital i može biti institucionalizovan u formi obrazovnih kvalifikacija;isocijalni kapitalkoji čini sistem društvenih veza i poznanstava koji može biti konvertovan, u određenim okolnostima, u ekonomski kapital i može biti institucionalizovan u formi statusnih titula

36. KULTURNI KAPITAL • Kulturni kapital postoji u tri forme: • uotelovljenom stanju, tj. u formi trajnih telesnih i misaonih dispozicija; • u objektiviranom stanju – u formi kulturnih dobara (slika, knjiga, instrumenata…) • u institucionalizovanom stanju, u formi akademskih kvalifikacija.

37. TRI TIPA UKUSA • Burdije razlikuje tri zone ukusa koje približno odgovaraju obrazovnim nivoima i društvenim klasama: • 1) legitimni ukus, to jest, ukus za legitimna umetnička dela - što se kod pravih esteta kombinuje sa naklonošću prema vrhunskim delima onih umetnosti koje su još uvek u procesu legitimacije, poput filma, džeza ili popularne muzike – koji je sve prisutniji ukoliko obrazovni nivo raste, a najzastupljeniji je kod onih frakcija dominantne klase koje su najbogatije u obrazovnom kapitalu

38. TRI TIPA UKUSA • 2) osrednji (middle-brow) ukus koji preferira manje značajna dela legitimnih umetnosti i najbolja dela popularnih umetnosti i koji je prisutniji u srednjim klasama, nego u radničkoj klasi; i • 3) popularni ukus, čiji nosioci pokazuju sklonost ka delima legitimne umetnosti koja su izgubila svoj prestiž kroz proces popularizacije i delima popularne umetnosti koje nemaju umetničke pretenzije, koji je najrasprostranjeniji u radničkoj klasi i varira obrnuto proporcionalno sa posedovanjem obrazovnog kapitala.

39. STILOVI ŽIVOTA • Ako su pak estetski sudovi samo jedan aspekt ukupnog odnosa prema stvarnosti društvenih grupa, onda se, po Burdijeu, granica između estetske sfere (sfere kulture u užem smislu) i načina života (sfere kulture u antropološkom smislu) pokazuje kao proizvoljna.

40. STILOVI ŽIVOTA • Prvi korak u naučnom proučavanju ukusa i kulturne konzumcije utoliko jeste, po njemu, rušenje barijera koje čine legitimnu kulturu posebnim univerzumom i reintegracija estetske potrošnje u svet obične potrošnje, u nameri da se utvrde smisleni odnosi koji objedinjavaju - u stilove života - prividno nesamerljive izbore „kao što su preferencije u muzici i hrani, slikarstvu i sportu, literaturi i stilu frizure“.

41. HABITUS • Posredujuća instanca između objektivnih uslova egzistencije i stilova života jeste sistem relativno trajnih dispozicija koji Burdije naziva habitus. • Jedan od razloga za Burdijeov odmak od strukturalizma bilo je uviđanje da se faktičko ponašanje ljudi ne odvija u skladu sa normama i pravilima. • Na mestu društvenog ponašanja određenog pravilima u Burdijeovom sistemu pojavljuje se pojam socijalnih praksi koje karakteriše fluidnost i nužno improvizatorski karakter

42. HABITUS • Ovaj improvizatorski karakter praksi u kojima se pojedinci rukovode praktičnim osećanjem ili praktičnom logikom istovremeno je i omogućen i ograničen postojanjem habitusa - stečenog sistema relativno trajnih dispozicija prilagođenih objektivnim uslovima u kojima su konstituisani. • Dispozicije koje čine habitus predstavljaju osnovu za generisanje praksi i smisaonih percepcija i procena. • One predisponiraju aktere da rade određene stvari i percipiraju i procenjuju stvari na određeni način.

43. STILOVI ŽIVOTA • Teorijski model koji prikazuje odnose objektivnih uslova egzistencije, klasa, klasnih frakcija i stilova života bio bi sledeći: objektivni uslovi egzistencije kombinovani sa pozicijom u socijalnoj strukturi proizvode habitus koji se sastoji od sistema shema koje generišu prakse i dela i sistema shema percepcije i procenjivanja (ukusa) koji zajedno proizvode prakse i dela koje čine stil života.

44. STILOVI ŽIVOTA • Po Burdijeu, dva osnovna organizaciona principa socijalnog prostora (društva) – ukupni obim kapitala i njegova kompozicija – određuju i strukturu i promene kulturne potrošnje i šire, čitav univerzum životnih stilova.

45. STILOVI ŽIVOTA • U kulturnoj potrošnji glavna opozicija, formirana na bazi ukupnog obima kapitala, postoji između praksi označenih zbog njihove retkosti kao istaknutih i otmenih, koje se vezuju za frakcije najbogatije u ekonomskom i kulturnom kapitalu i praksi koje se društveno identifikuju kao vulgarne, zato što su jednostavne i uobičajene i koje se vezuju za frakcije najsiromašnije u oba ova tipa kapitala. • Poziciju između njih zauzimaju prakse koje se društveno opažaju kao pretenciozne zbog očiglednog nesklada između ambicija i mogućnosti.

46. STILOVI ŽIVOTA • Ova fundamentalna opozicija specifikuje se u zavisnosti od kompozicije kapitala. • Tako na primer, dominantnu klasu koja poseduje veliki obim kapitala karakteriše „ukus slobode“ (estetska dispozicija) - težnja ka stilizaciji i formalizaciji prirodnih funkcija čime se one uzdižu iznad vulgarne materijalnosti. • Time se istovremeno ukazuje na udaljenost života ovih klasa od neposrednog delovanja ekonomskih i socijalnih nužnosti.

47. STILOVI ŽIVOTA • Unutar ove klase dominantna frakcija (buržoazija) koja duguje svoj položaj posedovanju ekonomskog kapitala preferira umetnost koju karakteriše poricanje društvenog sveta, hedonizam i lakoća. • Podređene frakcije dominantne klase (intelektualci i umetnici), pak, koji svoj položaj duguju posedovanju kulturnog kapitala, protive se buržoaskoj sklonosti ka ukrašavanju i razmetanju u ime asketske estetike jednostavnosti i čistote

48. STILOVI ŽIVOTA • Suprotnost ukusu dominantne klase jeste „ukus nužnosti“ radničkih klasa (poljoprivrednika i radnika). • Ne posedujući ni ekonomski, ni kulturni kapital, oni se nalaze u neprestanoj borbi sa ekonomskim i socijalnim nužnostima koje oblikuju njihov habitus i razvijaju sklonost ka onome što je funkcionalno, neformalno, prirodno i čulno.

49. STILOVI ŽIVOTA • Između ovih suprotnosti nalaze se malograđanski slojevi koje karakteriše „pretenciozni ukus“. • Ovi slojevi bi želeli da se odvoje od radničkih klasa i prikažu kao deo dominantne klase, ali im za to nedostaje i kapital i odgovarajući habitus. • Zbog toga oni pokušavaju da usvoje spoljašnje znakove životnih stilova dominantnih klasa, pokušavajući da se prikažu kao ono što nisu.

50. ŽIVOTNI STIL U KONTEKSTU TEORIJE RACIONALNOG IZBORA Doc. dr Predrag Cvetičanin 22.05.2014