Mirko Simić

1. Mirko Simić IMUNOLOŠKI BUKVAR 3. Ćelijeimunskogsistema

2. Centralnu ulogu u adaptivnom imunskom sistemu igraju limfociti kao ćelije koje su specijalizovane za specifično imunsko prepoznavanje antigena. Razviće limfocita počinjei odigrava se u primarnim limfnim organima, u timusu i kostnoj srži. Odatle sazreli limfociti dospevaju krvotokom u sekundarne limfne organe, u limfnečvorove, limfno tkivo sluznica gastrointestinalnog trakta i bronhija,i u sleziinu, gde se susreću sa antigenom. Kada ga prepoznaju, aktivišu se i započinju imunski odgovor. Efektorska faza imunskog odgovora odigrava se svuda u organizmu kuda je dospeo napadaččiji je antigen pokrenuo imunski odgovor, i koji treba uništiti i eliminisati.

3. Dva suputa migracije limfocita u imunskom sistemu. Prvi je put migracija limfocita koji su sazreli u primarnim limfnim organima i putuju putem krvotoka u sekundarne limfne organe. Drugim putemlimfociti stalno recirkulišu iz krvi u limfu i nazad u krv. Oni iz krvotoka ulaze u limfne čvorove i limfno tkivo crevne i bronhijalne sluznice posredstvom specijalizovanih endotelskih ćelija postkapilarnih venula. Iz limfnog tkiva limfociti nastavljaju put limfom koja izlazi eferentnim limfnim sudovima i uliva se u duktus toracikus, a ovaj u levu venu subklaviju. Recirkulacija limfocita je veoma važna za optimalno funkcionisanje imunskog sistema pošto obezbeđuje brzo i efikasno otkrivanje antigena, a takođe i susret ćelija koje treba da sarađuju.

4. Promet limfocita u limfnom sistemu

5. LIMFOCITI U KRVI Duktus toracikus Eferentni limfni sud Endotel postkapilarnih venula LIMFNIČVOR Aferentni limfni sud TKIVA

6. Limfociti nastaju proliferacijom i diferencijacijom iz hemopoeznih matičnih ćelija kostne srži tokom čitavog života neke jedinke. Čine oko 20% leukocita krvi. Dva su osnovna tipa limfocita: BiT limfociti. Mesto u organizmu gde se hemopoezna matična ćelija opredeljuje za diferencijaciju u pravcu limfocita, odnosno u pravcu B ili T limfocita, nije u potpunosti definisano. Međutim, zna se da B limfociti diferentuju i sazrevaju u kostnoj srži(otuda i naziv B on engleske reči za kostnu srž – bone marrow), a T limfociti u timusu (otuda i naziv T).

7. Populacija B i T limfocita kod neke jedinke sastoji se od bezbroj klonova limfocita sa raznovrsnim monospecifičnim receptorima kojima se može prepoznati bezbroj različitih epitopa. Kod ljudi, svaka normalna jedinka ima oko milion miliona (1012) limfocita razvrstanih u oko sto miliona (108) klonova sa različitim receptorima. Za svoga života neka će jedinka verovatno koristiti samo veoma mali delić tih klonova dok će većina ostati neiskorišćena, pa se čini kao da se imunski sistem ponaša veoma rasipnički. Međutim, ovo prividno rasipništvo obezbeđuje veliku biološku prednost time što omogućuje da se ogroman broj različitih mikroba prepozna. A takođe ne dozvoljava mikrobima da se skriju od imunskog prepoznavanja menjanjem svojih antigena mutacijom.

8. Imunski receptori B i T limfocita, BCR i TCR, sazdani su po sličnom molekulskom modelu i imaju sličnu osnovnu strukturu i zajedničko poreklo, ali se u pogledu svojih funkcionalnih svojstava bitno razlikuju. Veruje se da je ova funkcionalna različitost nastala tokom evolucije zbog potrebe za spremnošću imunskog sistema da se uspešno brani kako od ekstracelularnih, tako i od intracelularnih patogena.

9. U odnosu na mesto gde prebivaju i gde se razmnožavaju u organizmu u koji su prodrli, patogeni se svrstavaju u dva osnovna tipa: u ekstracelularne i intracelularne patogene. U prvi tip spadaju ekstracelularne bakterije koje žive i razmnožavaju se izvan ćelija domaćina. Zbog toga su dostupne antitelima i podložne su ubijanju i razgradnji od strane fagocita. U drugi tip spadaju intracelularne bakterijeivirusi. Intracelularne bakterije se razmnožavaju u ćelijama domaćina i stoga su nedostupne antitelima, a takođe su otporne na ubijanje i razgradnju od strane fagocita. Slično njima, i virusi žive i razmnožavaju se u ćelijama domaćina kao obavezni intracelularni paraziti koji za svoje razmnožavanje parazitski koriste mašineriju domaćinove ćelije za sintezu nukleinskih kiselina i proteina. Kada su u ćeliji, ni do njih ne mogu da dopru antitela.

10. Glavna biološka svojstva mikroba

11. MIKROBI EKSTRACELULARNI PATOGENI INTRACELULARNI PATOGENI VIRUSI INTRACELULARNE BAKTERIJE EKSTRACELULARNE BAKTERIJE Žive i razmnožavaju se izvan ćelija domaćina, tj. u cirkulaciji, u vezivnom tkivu, i u različitim tkivnim prostorima kao što su to disajni putevi i gastro-intestinalne šupljine Otporne su na ubijanje i degradaciju od strane fagocitatako da mogu u njima dapreživljavaju i da se u njimarazmnožavaju Virusi su obavezni intracelularniparaziti koji mogu da serazmnožavaju samo u ćelijama . Ekstracelularne bakterije podložne su ubijanju i degradaciji od strane fagocita, i dostupne su za antitela Kada se nalaze ufagocitima, intracelularne bakterijesu nedostupne za antitela Pre no što prodru u ćelije virusi su dostupniza antitela, alipošto se skriju u ćeliju postaju nedostupni

12. Za odbranu od mikroba koji koriste dve različite strategije, bilo je neophodno da evolucijom dođe do podele rada u imunskom sistemu kako bi se osposobio da se na dva različita načina brani. S jedne strane, trebalo je da imunski sistem bude sposoban da prvo prepozna, a zatim da u tkivnim tečnostima i tkivima neutrališe štetne supstancije, toksine i viruse, ili da ubije i eliminiše ekstracelularne bakterije. To on čini na izvanredno uspešan način pomoću B limfocita, njihovih BCR receptora i antitela koja oni stvaraju i luče. BCR receptori prvo prepoznaju napadača, a zatim B limfociti luče antitela koja neposredno neutrališu viruse i toksine, a takođe posredstvom fagocita i sistema komplementa, posredno ubijaju i eliminišu ekstracelularne bakterije.

13. Međutim, B limfociti svojim BCR receptorima nisu u stanju da prepoznaju viruse koji skriveni od antitela neometenožive i razmnožavaju se u ćelijama domaćina šireći na taj način infekciju. Zato je takođe trebalo da se imunski sistem osposobi da prepozna ćeliju u kojoj se virus skriva. To on čini na uspešan način pomoću T limfocita i njihovih TCR receptora. Ovi su receptori sposobni da prepoznaju peptidne fragmente poreklom od intracelularno sintetisanih proteina skrivenog virusa, koje ćelije iskazuju pomoću MHC molekula na svojoj površini kao nekakvu zastavicu na kojoj piše: “Ovde se skriva virus”. Prepoznavanjem kompleksa MHC-virusni peptid nastaje signal koji aktiviše citotoksički T limfocit da ubije označenu ćeliju i s njom i virus.

14. B limfociti

15. B limfociti su sposobni svojim površinskimimunoglobulinskim BCR receptoromprepoznati antigene ili epitoperaznih kategorija nativnih makromolekula, kao što su to proteini, glikoproteini, kompleksni polisaharidi, fosfolipidi i nukleinske kiseline. Svi suovi makromolekuli dostupni prepoznavanju od strane B limfocita, bilo da se nalaze slobodni u rastvoru, kao na primer proteinski egzotoksini koje luče ekstracelularne bakterije, bilo da su vezani u sastavu zida ekstracelularnih bakterija, omotača viriona ili lipoproteinske membrane ćelija.

16. Glavna populacija B limfocita, označena kao B-2, ima na svojoj površini puno imunoglobulinskih BCR receptora klase IgD, a nema iskazan molekul CD5. Manja populacija, označena kao B-1, pretežno iskazuje molekul CD5 i obično ima više imunoglobulinskih BCR receptora klase IgM no klase IgD. Sintetiše IgM polireaktivna antitela malog afiniteta i ne stvara memorijske ćelije. Bitna je karakteristika B limfocita da oni na svojoj membrani iskazuju istovremeno kako imunoglobulinske BCR receptore tako i MHC molekule klase II. To im omogućava, s jedne strane, da kad proliferišu i diferentuju u plazma ćelije sintetišu antitela iste specifičnosti koju su imali i imunoglobulinski receptori kojima su antigen prepoznali. S druge strane, B limfociti mogu funkcionisati i kao APCćelije, tj. mogu posredstvom MHC molekula da prikazujuT limfocitima antigenna svojoj membrani.

17. Većini B limfocita za aktivaciju nije dovoljno samo prepoznavanje antigena, vec je neophodna i dodatna pomoć pomoćničkih TH limfocita. Antigeni koji ne mogu podstaći sintezu antitela od strane B limfocita bez pomoći TH limfocita, nazivaju se TDantigeni (od engl. Thymus-dependent) a oni koji to mogu, nazivaju se TI antigenima (od engl.Thymus-independent). Svi proteini i polipeptidi spadaju u TD antigene. Glavne karakteristike humorskog imunskog odgovora B limfocita na TD antigene su: (1) Nužnaje kooperacija T i B limfocita; (2) Stvaraju se memorijskilimfociti; (3) Dolazi do promene klase antitela koje se stvara; (4) Imunski odgovor vremenom sazreva.

18. Objašnjenje kompleksnog procesa T-B koopercije proisteklo je iz proučavanja stvaranja antitela na haptene. Hapteni su jednostavna hemijska jedinjenja koja sama po sebi ne mogu izazvati stvaranje specifičnih antitela, ali to mogu ako se hemijski spoje sa molekulom proteinom koji se naziva nosač. Pokazano je da utom slučaju B limfociti prepoznaju hapten, a pomoćnički TH limfocitiproteinski nosač. Do stvaranja specifičnih antitela na hapten uslediće jedino pod uslovom da obe ove populacije limfocita dodju u kontakt i sarađuju. A uspešno će sarađivati jedino pod uslovom da obe populacije potiču od iste osobe,ili od jednojajnih blizanaca, odnosno da ćelije koje sarađuju na svojoj membrani iskazujuiste setove MHC molekula klase II.

19. Uprimarnom imunskom odgovoru na protein, antigen prihvataju i unose endocitozom DC ćelije (od engl. Dendritic Cells) ilimakrofagi, obrađuju ga i razgrađuju u peptidne fragmente kojezatim u kompleksu sa MHC II molekulom iskazuju na svojoj membrani. Komplekse prepoznaju svojim specifičnim TCR receptorima pomoćnički TH2 limfociti i vezuju se za njih. Pošto prime signale posredstvom kostimulacijskih molekula i citokina, aktivišu se. Paralelno se susreću sa B limfocitima koji su endocitozom posredovanom BCR receptorima, takođe uneli protein, obradili ga i razgradili u peptidne fragmente, i prikazali u komleksu sa MHC II molekulom na membrani. Pošto posredstvom kostimulacijskih molekula i citokina B limfociti prime aktivacijske signale, počinju da se dele i da diferentuju u plazma ćelije koje luče antitela iste specifičnosti kao receptor kojim je antigen prepoznat.

20. Kooperacija T i B limfocita u primarnom imunskom odgovoru na protein

21. PROTEIN MHC-peptid B LIMFOCIT PLAZMA ĆELIJA AKTIVISANI B LIMFOCIT CD28 CTLA-4 CD40L CITOKINI CD40 B7.1 B7.2 CD28 CTLA-4 CD4 AKTIVISANI MHC-peptid TCR TH2 LIMFOCIT DC CD40L CD40

22. U toku primarnog imunskog odgovota na neki TD antigennastaju memorijski B i memorijski TH limfociti, pa će prilikom ponovnog izlaganja istom antigenu stvaranje antitela biti burnije i obimnije zato što memorijskilimfociti daleko spremnije od naivnih odgovaraju na antigen. Memorijski B limfociti su reaktivniji pre svega zato što njihovi imunoglobulinski BCR receptori imaju veći afinitet vezivanja za antigen od receptora naivnih B limfocita, što je posledica sazrevanja imunskog odgovora. Memorijski THlimfocti, međutim, spremnije odgovaraju na antigen od naivnih T limfocita ne zato što poseduju receptore većeg afiniteta, već zato što posredstvom adhezijskih molekula jače prianjaju za druge ćelije prilikom T-B kooperacije, kao i zato što se u njima transdukcija antigenskog signala efikasnije obavlja.

23. Razlike između primarnog i sekundarnog humorskog imunskog odgovora na TD antigen

24. PRIMARNI IMUNSKI ODGOVOR SEKUNDARNI IMUNSKI ODGOVOR IgG KOLIČINA ANTITELA IgM IgG IgM VREME NAKON IZLAGANJA ANTIGENU

25. Tokom primarnog imunskog odgovora B limfocita na TD antigen prvo se stvaraju antitela IgM klase. Kasnije, međutim, zaustavlja se stvaranje antitela IgM klase i počinju da se stvaraju antitela IgG klase iste specifičnosti kao što je bilo IgM antitelo. Još kasnije, ili prilikom sekundarnog imunskog odgovora, može da se IgG klasa promeni u IgA klasu, odnosno IgA klasa u IgE klasu antitela uvek iste specifičnosti. Ovaj se proces naziva promena klase ili izotipa antitela. S obzirom na to da klasu antitela određuje klasa teškog H lanca koji se nalazi u molekulu antitela, tokom procesa promene izotipa u stvari se menja klasa teškog H lanca koji plazma ćelije sintetišu. Do promena dolazi samo u konstantnom C regionu koji određuje klasu H lanca, dok V region ostaje isti što obezbeđuje da se specifičnost antitela ne menja ida sve vreme ostajeista.

26. Od konstantnog C regiona H lanaca zavise biološke funkcije molekula antitela, kao čto su aktivacija sistema komplementa, opsonizacija, oslobađanje medijatora rane preosetljivosti, citotoksičnost, itd. Zbog toga promena izotipa antitela tokom imunskog odgovora ima veliki biološki značaj pošto proširuje funkcionalnu raznolikost molekula antitela a da pri tom ne menja specifičnost njihovog reagovanja sa antigenom. Do promene klase ili izotipa dolazi rekombinacijom preuređenog VDJ gena koji se ne menja, sa genima za različite C regione teških H lanaca koji su poređani određenim redosledom (m,d,g,a,e)u IgH genskom lokusu. Rekombinacija se vrši posredstvom tzv. “preklopnog regiona” koji se nalazi na 5’ kraju svakog C gena, i podrazumeva isecanje DNA sa sledstvenom religacijom.

27. Preuređenje DNA prilikom promene izotipa (

28. m d e L VDJ C C C NAIVNI ZRELI B LIMFOCIT 3 ’ 5’ PREUREĐENA DNA d e m L VDJ C C C m d e L VDJ C C C 5’ 3 ’ 5’ 3 ’ Delecija C gena i religacija DNA L Liderski V Varijabilni e L VDJ C D Raznolikosti 3 ’ J Spojni 5’ C Konstantni Region sviča m d e Transkripcija L VDJ C C C e L VDJ C 5’ 3 ’ 5’ 3 ’ Obrada RNA e m L V D J C L V D J C AAA AAA m V D J C Translacija NH COOH 2 e V D J C NH 2 COOH eH lanac AKTIVACIJA Sa promenom izotipa Bez promene izotipa GENSKI SEGMENTI Transkripcija PRIMARNITRANSKRIPT RNA Obrada RNA INFORMACIJSKARNA Translacija mH lanac PLAZMA ĆELIJA KOJA PROIZVODIANTITELO KLASE IgE(ili IgA, ili IgG, ili IgD) PLAZMA ĆELIJA KOJA PROIZVODIANTITELO KLASE IgM

29. Klonska raspoređenost monospecifičnih BCR receptora na B limfocitima time što omogućuje selektivnu aktivaciju, proliferaciju i preživljavanje samo onog klona limfocita koji je odabran na osnovu optimalne specifičnosti svojih BCR receptora, obezbeđuje stvaranje antitela čija je specifičnost identična sa specifičnošću receptora kojim je antigen prepoznat. Međutim, antitela koja plazma ćelije sintetišu docnije u toku imunskog odgovora, mogu putem sazrevanja imunskog odgovora postati čak i specifičnija od receptora na B limfocitu kojima je antigen primarno prepoznat.

30. Do toga dolazi zato što se u antigenom stimulisanim B limfocitima koji proliferišu javljaju mutacije s velikom učestalošću, hipermutacije, koje mogu povećati ili smanjiti specifičnost receptora za antigen. Preživljavaju i dalje diferentuju, međutim, samo oni B limfociti u kojima su se zbile mutacije koje su povećale specifičnost njihovih receptora za dati antigen pa ih je stoga antigen spremnije odabrao da prežive, dok je one u kojima su mutacije smanjile specifičnost receptora pustio da uginu apoptozom. Kao rezultat ove selekcije preživeli B limfociti diferentuju u plazma ćelije koje luče antitela veće specifičnosti od specifičnosti receptora kojima je antigen u početku imunskog odgovora prepoznat. Ovaj proces selekcije veće specifičnosti naziva se sazrevanje imunskog odgovra.

31. Postoje dve grupe TI antigena: TI-1 i TI-2. UTI-1 antigene spadaju poliklonski aktivatori B limfocita. U većim koncentracijama istovremeno aktivišu mnoge različite klonove B limfocita da diferentuju u plazma ćelije koje luče mešavinu antitela IgM klase raznih specifičnosti. Pri manjim koncentracijama aktivišu isklučivo B limfocite sa specifičnim BCR receptorima. Oni luče specifična antitela IgM klase. Antigeni TI-2 suvelikipolimerni molekuli sa više istovetnih epitopa, kao što su, na primer, polisaharidi kapsule pneumokoka. Zbog toga ovi antigeni unakrsno spajaju veći broj specifičnih BCR receptora na B limfocitima iaktivišu ih da diferentuju u plazma ćelije koje luče specifična antitela IgM klase.

32. Za razliku od TD antigena, prilikom imunskog odgovora B limfocita na TI antigene: (1) ne nastaju memorijski limfociti, (2) stvaraju se samo antitela IgM klase i nema promene izotipa (klase) antitela, (3) ne dolazi do sazrevanja imunskog odgovora.

33. Iako klonovi B limfocita u nekom organizmu nesumnjivo poseduju imunske receptore kojima mogu prepoznati sve epitope na bilo kom molekulu nativnog ili denaturisanog proteina, oni samim prepoznavanjem tih epitopa neće biti aktivisani da proliferišu i diferentuju u plazma ćelije.Za aktivaciju im je neophodan i dodatni podsticaj koji dobijaju u vidu drugog signala koji proizvode antigen-specifični pomoćnički TH limfociti. Ova neophodnost da B limfocit mora da primi dva posebna signala kako bi se aktivisao i diferentovao u plazma ćeliju koja stvara antitela na neki proteinski antigen, može se objasniti potrebom za filtracijom antigenske buke.

34. Populacija B limfocita u nekoj jedinki sastoji se od bezbroj klonova sa preformiranim imunskim receptorima sposobnim da prepoznaju bezbroj epitopa na proteinima. S obzirom na to da mikrobi imaju na svojim proteinima stotine hiljada različitih epitopa, imunski je sistem stalno bombardovan mnoštvom proteinskih epitopa i izložen je visokom stepenu antigenske buke. Ako bi se B limfociti aktivisali svakim proteinskim epitopom koji prepoznaju, nastala bi besmislena i štetna, haotična, rasipnička i parališuća poliklonska aktivacija svih raspoloživih klonova. Da do toga ne dođe, neophodno je da se znatnom broju proteinskih epitopa kojima je imunski sistem izložen ne dozvoli da aktivišu B limfocite. To se postiže filtriranjem antigenske buke.

35. Ulogu diskriminacijskih filtara u imunskom sistemu najčešće preuzimaju sami B limfociti koji endocitiraju i zatim razgrađuju proteine u peptidne fragmente ograničene veličine i sa određenim aminokiselinskim motivima. Oni na taj način filtriraju proteinski antigen razgrađujući ga u peptid koji prikazuju pomoćničkim TH limfocitima. Ako u imunskom sistemu postoje pomoćnički TH limfociti koji prepoznaju prikazani peptid, oni će se aktivisati i pomoćiće B limfocitima da diferentuju u plazma ćelije koje stvaraju antitela. Ako, međutim, u organizmu nema takvih TH limfocita, antitela se neće stvarati iako u njemu sigurno postoje B limfociti koji bi takva antitela mogli stvarati.

36. Filtracija antigenske buke

37. Pozitivni signal CD4+ THLIMFOCIT Epitopi NATIVNI PROTEIN B limfocitfiltriraantigenobrađujući proteinu peptidne fragmente B limfocit iskazuje kompleks MHC-peptid AKTIVISANI B LIMFOCIT STVARA ANTITELASpecifična za epitop proteina B limfocit prepoznaje epitop nativnog proteina THlimfocit prepoznajeepitop obrađenogpeptidnog fragmenta

38. T limfociti

39. T limfociti svojim TCR receptorima za antigen prepoznaju isključivo proteine. Za razliku od B limfocita koji mogu prepoznati epitope na neokrnjenom molekulu nativnog proteina, T limfociti su u stanju da prepoznaju samo peptidne fragmente dobijene enzimskim razlaganjem proteina, i to samo pod uslovom ako je peptidni fragment specifično vezan za MHC molekul na površini neke druge ćelije. Ograničenje da T limfocit prepoznaje samo peptide koji su vezani za MHC molekul na ćelijskoj membrani druge ćelije, poznato je pod nazivom MHC-restrikcija.

40. Zbog MHC-restrikcije T limfociti ne prepoznaju epitope na drugim makromolekulima, polisaharidima ili fosfolipidima na primer, jednostavno zato sto se ovi molekuli po pravilu ne vezuju za MHC molekule klase I i II. Receptor za antigen na T limfocitu, zvan TCR, ima poseban region za vezivanje sa peptidom, kao i poseban region za vezivanje s određenim delom MHC molekula. Takođe, MHC molekul ima region kojim specifično vezuje peptid.

41. Shematski prikaz TCR

42. Prepoznaje polimorfne determinante MHC MHC a lanac TCR a TCR b MHC b lanac Peptid Prepoznaje polimorfne determinante MHC Mesto kontakta sa MHC Mesto kontakta sa TCR Prepoznaje determinante peptida

43. Nije, međutim, prepoznavanje svih proteina od strane T limfocita pod MHC-restrikcijom. Neke proteine poreklom iz bakterija i virusa prepoznaju T limfociti i bez njihovog prethodnog razlaganja u peptide i specifičnog vezivanja peptida za MHC molekule. Ovi se proteini nazivaju superantigenima. Superantigene otpuštaju mikrobi u obliku koji može da se direktno veže za MHC molekul bez prethodne enzimske obrade, a takođe se vezuje i za neke posebne strukture na receptorima za antigen na T limfocitima. Shodno tome, aktivacija superantigenima po pravilu zahvata veći broj klonova T limfocita koji svi na svojim TCR imaju neke zajedničke strukture, i na taj način dovodi do brzog i obimnog imunskog odgovora već prilikom prvog susreta s proteinskim antigenom.

44. Superantigen

45. MHC KLASE II MHC KLASE II V b V b V a Ca Cb V a Cb Ca TCR TCR SUPER ANTIGEN Vezuje se neposredno za MHC i Vb

46. Različitost izazova koje ekstracelularni i intracelularni patogeni predstavljaju za imunski sistem, uslovila je da su se tokom evolucije razvila dva posebna načina imunskog prepoznavanja svojstvena dvema posebnim populacijama T limfocita. Populacije su nazvane CD4-pozitivnim, odnosno CD8-pozitivnimT limfocitima zbog selektivnog iskazivanja jednog od dva karakteristična i različita membranska molekula zvana CD4 i CD8. CD4-pozitivni T limfociti imaju na svojoj membrani iskazan CD4-molekul, dok CD8-pozitivni iskazuju CD8-molekul.

47. CD4 i CD8 molekuli su transmembranski proteini koji pripadaju superfamiliji Ig gena. Obavljaju dvojaku funkciju. S jedne strane, služe kao adhezijski molekuli i koreceptori koji prilikom imunskog prepoznavanja stabilizuju interakciju TCR sa kompleksom MHC-peptid. S druge strane, oni neposredno učestvuju u aktivaciji T limfocita stvaranjem sopstvenih i pomaganjem prenosa drugih transmembranskih signala. Za razliku od TCR i MHC molekula, CD4 i CD8 molekuli nisu polimorfni niti vezuju antigen. Međutim, kao koreceptori selektivno prepoznaju MHC molekule i specifično se vezuju se za njihove nepolimorfne delove. CD4 prepoznaje i vezuje se za nepolimorfni deo MHC molekula klase II, dok CD8 prepoznaje i vezuje se za nepolimorfni deo MHC molekula klase I.

48. CD8-pozitivni T limfociti sastoje se pretežno od ćelija sposobnih da ubiju druge ćelije, i stoga se nazivaju citotoksičkim T limfocitima. Njihove su glavne karakteristike da na svojoj površini iskazuju CD8 molekul i da prepoznaju peptidne fragmente samo ako su u kompleksu sa MHC molekulom klase I. CD4-pozitivni T limfociti sastoje se pretežno od pomoćničkih TH limfocitasposobnih da luče citokine koji služe kao hemijski signali za komunikaciju između ćelija u imunskom odgovoru. Glavne karakteristike ove populacije T limfocita su da oni na svojoj površini iskazuju CD4 molekul, i da mogu prepoznati peptidne fragmente samo ako su vezani za MHC molekul klase II.

49. CD4- i CD8-pozitivni limfociti

50. Prepoznavanje antigena od strane CD4+limfocita je pod restrikcijom MHC molekula klase II Prepoznavanje antigena od strane CD8+limfocita je pod restrikcijom MHC molekula klase I MHC klase II S S S S S S S S S S S S S S S S S S S S S S S S S S S S S S S S S S Ig domen peptid S-S S-S S-S CD8 TCR APC ćelije Svećelije MHC klase I ĆELIJSKA MEMBRANA ĆELIJSKA MEMBRANA TCR CD4 CD4+ T ćelije CD8+ T ćelije