1 / 32

MULTIMEDIJALNI SISTEMI

Predavanje 5 Dr. Velizar Pavlović dipl. Ing. MULTIMEDIJALNI SISTEMI. Modemi. Blok šema

nellie
Télécharger la présentation

MULTIMEDIJALNI SISTEMI

An Image/Link below is provided (as is) to download presentation Download Policy: Content on the Website is provided to you AS IS for your information and personal use and may not be sold / licensed / shared on other websites without getting consent from its author. Content is provided to you AS IS for your information and personal use only. Download presentation by click this link. While downloading, if for some reason you are not able to download a presentation, the publisher may have deleted the file from their server. During download, if you can't get a presentation, the file might be deleted by the publisher.

E N D

Presentation Transcript

  1. Predavanje 5 Dr. Velizar Pavlović dipl. Ing. MULTIMEDIJALNI SISTEMI

  2. Modemi Blok šema Modemi se koriste kada digitalne podatke treba preneti na duga rastojanja ili preko analognih medijuma, kao što je telefonska linija. Reč modem je komponovani termin od pojmova modulator i demodulator. U suštini modem predstavlja uredjaj tipa DCE koji se koristi za konverziju ulaznog serijskog niza binarnih podataka u električni signal pogodan za prenos preko telefonske linije i obratno. To znači da modem mora da obezbedi korektno kodiranje i modulaciju (amplitudnu, frekventnu ili faznu) kako bi rezultantni signal održao (sačuvao) u propusnom opsegu telefonskog kanala od 3000 Hz. Globalne funkcije neophodne za predaju i prijem podataka kod jednog modema prikazane su na slici 1. Slika 1 Pojednostavljeni blok dijagram modema 2

  3. Način kodiranjaKodiranje je postupak pretvaranja bitova 1 I 0 u neki odgovarajuci signal, zavisno od nacina (tehnika) kodiranja binarnih signala. Kodiranje se vrši sa ciljem da se minimizira propusni opseg prenosnog kanala i poboljša detekcijasignala. Pre nego što se obavi modulacija primenjuju se dve metode koje se odnose na to kako se ostvaruje kodiranje binarnih podataka sa ciljem da se izvrši ekstrakcija takta iz primljenog signala, poznate kao: ne-samo-taktovana (not self-clocking) - iz primljenog signala nije moguće izdvojiti takt o bitskoj brzini; samo-taktovana (self-clocking) - iz primljenog signala izdvaja se takt o bitskoj brzini. Shodno prethodnom, postoji veći broj tehnika kodiranja binarnih signala. Ilustracije radi, za binarnu ulaznu sekvencu oblika 10010110, na slici 2 prikazani su formati kodiranih podataka najčešće korišćenih tehnika kodiranja. Slika 2 Formati kodiranih podataka 3

  4. Tipovi modulacije Modulacija predstavlja proces modifikovanja jednog od parametara referentnog nosioca pomoću digitalnih podataka koje treba preneti u saglasnosti sa odredjenim pravilima. Kada se govori o modemima standardno se koriste sledeći tipovi modulacije: amplitudna (AM), frekventna (FM) i fazna (PM). Današnji modemi koriste jednu ili kombinaciju nabrojanih tehnika modulacije. Karakteristike modema koji koriste jedinstvenu modulaciju prikazani su na slici 3. 4

  5. Slika 3 Karakteristike modema zasnovanih na AM, FM i PM tehnikama 5

  6. Na slici 4 prikazani su talasni dijagrami AM, FM i PM modulacionih tehnika. Slika 4 Talasni dijagrami kod modulacionih tehnika 6

  7. Kvadraturna PSK (QPSK) je modulaciona tehnika kojom se kodira stanje dva uzastopna bita. Termin dibit ukazuje na činjenicu da se svaki fazni pomeraj kodira sa dva bita, tj. dibit se predstavlja diskretnim faznim pomerajem nosećeg signala. Grupisanje po dva bita rezultira generisanju četiri jedinstvena faznastava. Na slici 5 prikazani su fazno modulacioni dijagrami PSK i QPSK tehnika, a na slici 6 definicija PM dibita i talasni oblici za bit oblik 10001101. Slika 5 Fazno modulacioni dijagrami Slika 6 Definicija PM dibita i talasni oblici za binarnu sekvencu 10001101 7

  8. Implementacije Osnovni gradivni blokovi modulatora su elektronski komutatori koji se upravljaju ulaznom povorkom podataka. Tako na primer, na ulaz AM modulatora dovodi se noseći signal C f koji se prenosi ili ne na izlazu u funkciju vrednosti bitova povorke podataka. Na prijemnom kraju, blok demodulator čine filter propusnik opsega (centralna frekvencija C f ), detektor envelope i detektor praga (konvertuje envelopu detektovanjem signala u povorku bitova). Na slici 7 prikazana je pojednostavljena blok šema AM modema koja se odnosi na predajnu i prijemnu stranu. Slika 7 Pojednostavljeni blok dijagram AM modema 8

  9. Na ulaz FSK modulatora se dovode dva noseća signala, f1 i , f2 koji se selektuju u funkciji individualnih bitova povorke podataka. FSK demodulator ima dva detektora envelope, po jedan za svaki od nosećih signala, iza kojih sledi logika odlučivanja koja ima zadatak da rekonstruiše ulazni niz podataka. Pojednostavljene blok šeme FSK modulatora i demodulatora prikazane su na slici 8. Slika 8 Blok šema FSK modulatora i demodulatora Napomena: FPO-filter propusnik opsega učestanosti 9

  10. Struktura PSK modulatora prikazana je na slici 9 a. Faza nosioca f1 selektuje se u funkciji individualnih bitova povorke podataka. Kolo PSK demodulatora, slika 9 b, čini sinhroni detektor koji je osetljiv na koherentne fazne pomeraje nosećeg signala. Elektroniku sinhronog detektora čine množači i filter propusnik niskih učestanosti. Prijemni signal se koreliše sa dve moguće, lokalno generisane replike nosećeg signala. Nakon toga u lancu obrade sledi logika odlučivanja koja na izlazu generiše povorku bitova. Da bi PSK demodulator radio korektno potrebno je da oscilator u prijemniku bude stabilan i korektnosinhronizovan u odnosu na noseću frekvenciju predajnika f1 . Slika 9 Blok dijagram PSK modema 10 Napomena: OSC-oscilator; NFF-filter propusnik niskih učestanosti

  11. Blok dijagram 16-QAM modulatora prikazan je na slici 10a. Modulator čine dva DAC modula. Svaki DAC konvertuje stanje specifičnog ulaznog niza u analogni napon. Demodulator čine dva sinhrona detektora i dva ADC modula. Detektori izdvajaju dva nezavisna analogna signala. ADC moduli se koriste za konverziju analognih signala u povorku bitova. Slika 10 Blok šema 16-QAM modema Napomena: DAC-digitalno/analogni konvertor; ADC-analogno/digitalni konvertor; Σ -vektorski sabirač 11

  12. Terminali Terminali predstavljaju izvorište, odredište, ili izvorište i odredište podataka. Terminale delimo na: (1) jednostavne (dumb terminal) - tastaturno zasnovane primo/predajne jedinice koje preko modema vrše prenos asinhronih podataka ka udaljenoj stanici; (2) pametne (smart terminal) - zasnovane na mikroračunaru u čijem su sastavu tastatura, CRT displej, memorija podataka i ugradjene firmverske funkcije namenjene za: a) editovanje teksta; b) formiranje blokova podataka koji se mogu prenositi sinhrono; i c) proveru ispravnosti prenosa podataka; (3) inteligentne (inteligent terminal) - zasnovane na mikroračunaru koji imaju ugradjene dodatne mogućnosti obrade i korisničko-programibilne funkcije. 12

  13. Jednostavni terminali Funkcionalni blok dijagram jednostavnog terminala prikazan je na slici 11. Ključni blok jednostavnog terminala je UART (Universal Asynchronous Receiver Transmitter) jedinica. Predajni deo UART-a, Tx, konvertuje ASCII kodiran paralelni podatak u serijski oblik, a njegov prijemni deo, Rx, prima podatke u serijskom obliku, a konvertuje ih u paralelni ASCII kod. Razmena podataka izmedju DTE-a i DCE-a reguliše se pomoću upravljačkih signala. Slika 11 Blok dijagram jednostavnog terminala Napomena: UART-asinhroni prijemnik/predajnik (universal asynchronous receiver transmitter) 13

  14. Terminal je u stanju da podržava sledeća tri komunikaciona načina rada: a) simpleks (simplex) - koristi jedan terminal kao predajni a drugi kao prijemni. Prenos podataka je samo u jednom smeru. b) polu-dupleks (half-duplex) - u datom trenutku jedan terminal deluje kao predajnik (prijemnik) a drugi kao prijemnik (predajnik). Ovo znači da se podaci prenose u oba smera ali ne istovremeno. c) potpuni dupleks (full duplex) - svaki terminal deluje kao predajnik i prijemnik. U ovom slučaju moguć je istovremeni prenos podataka u oba smera. Slika 12 Komunikacioni način rada Na slici 12 prikazani su načini povezivanja predajnika, Tx, i prijemnika, Rx, kod sva tri adresnanačina rada. 14

  15. Sinhroni i asinhroni prenos podataka Stručnjaci iz komunikacija koji se bave prenosom podataka logičke nivoe signala "1" i "0" nazivaju mark i space, respektivno. Kada se govori o serijskom prenosu podataka neophodno je da se sagledaju principi rada koji se odnose na to: a) Kako prijemnik odredjuje kada počinje i kada prestaje prenos podataka? b) Kako se odredjuje trenutak u toku koga se uzorkuje stanje na liniji sa ciljem da se detektuje nailazak "1" i "0"? c) Kakve složenosti su kola za serijski interfejs i da li postoje LSI i VLSI komponente za tu namenu? Prethodne dve stavke, a) i b), kao i ostale druge važne, rešavaju se korišćenjem definisanih pravila koja se nazivaju protokoli. U opštem slučaju postoje dva osnovna metoda za prenos podataka: asinhroni i sinhroni. Asinhrone komunikacije- podaci se predaju nezavisno jedan od drugog. Podaci koji se prenose nazivaju se znaci, pa zbog toga za asinhroni prenos kažemo da se vrši na principu znak-po-znak. Vremenski interval izmedju dva susedna znaka može biti promenljiv. Vreme predaje jednog znaka čine do osam bitova podataka, opciono jedan bit parnosti i dva dodatna bita za "uokviravanje" svakog znaka, start bit i stop bit. Opciono je moguće koristiti 1,5 ili dva stop bita. Na slici 13a prikazan je talasni oblik asinhrone predaje jednog znaka. Svaki bit se predaje u jednoj vremenskoj jedinici koja je recipročna bitskoj brzini. Kada se prenos podataka ne vrši, signal se nalazi u stanju "mark". Na početku svakog znaka signal se postavlja u stanje logičke "0" u vremenu od jednog bitskog intervala. Ovo se zove start bit i on obezbedjuje vremensku referencu za prijemnik. Nakon start bita, svaki bit podataka se generiše na liniji u trajanju od jednog bitskog intervala. Prenos obično počinje LS bitom podataka. Broj bitova koji se prenosi je uobičajeno 7, što odgovara ASCII kodu, ali se takodje pet, šest ili osam bitova mogu koristiti. Parnost se može koristiti za detekciju greške, a kada se koristi, bit parnosti sledi zadnji bit podatka. Nakon svih bitova podatka i bit parnosti, predaje se jedan ili više stop bitova. Stop bit obavlja dve funkcije. Kao prvo, garantuje minimalno vremensko kašnjenje izmedju dva znaka. Ovo kašnjenje je bilo od izuzetne važnosti kod starih teleprintera jer period od dva stop bita je bio dovoljan da se kôdni valjak uvek vrati na startnu poziciju pre početka prijema novog znaka. Današnji savremeni elektronski sistemi zahtevaju jedan stop bit. Druga važna funkcija stop bita je sledeća: U kombinaciji sa start bitom garantuje da će se javiti prelaz sa stanja "mark" na stanje "space" na početku prenosa svakog znaka. 15

  16. Slika 13 Asinhroni prenos Napomena: 1)Uslovno je usvojeno na slici13 a da se predaju podatak od osam bitova čija je vrednost 19H i da se u prenosu koristi parna parnost (iscrtano punm linijom); 2) Pasivni vremenski interval izmedju dva znaka na slici 13 b je promenljiv 16

  17. Za predajnik, generisanje serijskog niza bitova, čiji je format prikazan na slici 13, je relativno jednostavan zadatak. No, ovakav zaključak ne važi i za prijemnik. Kod asinhronog prenosa predajnik i prijemnik mora da odredi lokaciju svake bitske granice. Obično takt prijemnika je 16, 32 ili 64 puta veći od bitske brzine. I pored toga, što je ovaj takt asinhron u odnosu na predajni takt, frekvencija prijemnika treba da bude bliska taktnoj frekvenciji predajnika. Da bi pouzdano odredio početak prve bitske ćelije prijemnik čeka na prelaz tipa mark-na-space, koji se dešava na početku start bita. Prijemnika ima ugradjenu logiku pomoću koje detektuje pogrešan start. Detekcija pogrešnog starta se vrši na sledeći način: - Na sredini intervala start bita vrši se provera da li je stanje "space", tj. da li je prenos počeo. Na ovaj način se vrši detekcija, tj. eliminacija, kratkotrajnih smetnji. Nakon korektne detekcije starta prvi i naredni bitovi se uzorkuju na sredini bitskog intervala. Na osnovu prethodnog jasno je da se sinhronizacija prijemnika izvodi na osnovu ivice koja odredjuje početak start bita. Nakon ovog trenutka, lokacija bitske ćelije zavisi od toga kolika je frekvencija predajnog takta bliska frekvenciji prijemnog takta. Imajući u vidu da se podaci uzorkuju na sredini bitskog intervala dozvoljena je odredjena tolerancija koja ne sme biti veća od 3% do 5%. Da bi obezbedili razliku izmedju predajne i prijemne taktne frekvencije ne veće od 3%, svaka taktna frekvencija mora biti u granicama od 1,5%. Današnji sistemi koriste jedinke kvarca čija je tačnost bolja od 0,1%. 17

  18. Sinhrone komunikacije - kod ovog tipa prenosa znaci se grupišu i prenose u blokove. Sa ciljem da se očuva sinhronizacija svakom bloku podataka se pridružuju znaci za sinhronizaciju, SYNC. Na slici 14a i 14b prikazani su tipični formati kod sinhronog prenosa. Kod oba formata polje podataka predstavlja blok podataka kome se pridružuje dodatna informacija i formira tzv. okvir (frame). Kao što smo već uočili kod asinhronog prenosa propusnost prenosnog kanala se ne koristi maksimalno, jer u najboljem slučaju dva od deset bitova (start i stop) ne nose korisnu informaciju. Zbog ovoga 20% od propusnosti komunikacionog kanala se gubi. Teoretski, efikasnost se može povećati ako se izmedju svakog para start i stop bita prenosi veći broj korisnih bitova. Na žalost, kako je sva sinhronizacija zasnovana na prvom prelazu, bilo kakva graška u taktnoj frekvenciji akumuliraće se sve dok se ne javi naredna start-stop sekvenca. Zbog ovog efekta taktne frekvencije predajnika i prijemnika moraju biti veoma bliske. Drugi problem kod asinhronih komunikacija je taj da prenos pri velikim bitskim brzinama nije preporučljiv. Naime, od prijemnika se obično zahteva da radi sa taktnom učestanošću koja je u najmanju ruku 16 puta veća od bitske brzine. Da bi se uspešno rešili ovi problemi koriste se sinhrone komunikacije, kod kojih se takt predaje zajedno sa podacima. Takt se može prenositi kao poseban signal, ili da se koriste samo-sinhronizirajuća kola koja izdvajaju takt na osnovu primljenih podataka. Nezavisno od toga koja se tehnika koristi kao rezultat imamo da prijemnik i predajnik rade sa istim taktom. Na ovaj način eliminiše se potreba za prenosom start i stop bitova, kao i da takt prijemnika bude n puta veći od bitske brzine. Krajnji efekat je takav da su sinhrone komunikacije pogodnije za rad pri većim bitskim brzinama prenosa. Slika 14 Sinhroni formati kod prenosa podataka 18

  19. Na slici 14a prikazan je format okvira za IBM-ov bisinhroni protokol. Početak okvira karakterišudva SYN znaka. Iza kojih slede znaci SOH i Header koji sa sobom nose adresnu i upravljačku informaciju. Polje podataka se sastoji od celobrojnog broja znakova. Polje podataka je uokvireno izmedju STX i ETX znakova. Znak ETB zamenjuje ETX kada se u okviru velikog bloka podataka predaje zadnji okvir. Polje CHECKSUM dužine je dva bajta i koristi se za detekciju grešaka u prenosu. Sinhroni protokoli ovog tipa, kod koga gradivni blokovi okvira predstavljaju znaci zovu se znakovno-orijentisani protokoli (character oriented protocols - COP). U principu COP-ovi nisu pogodni za prenos bit orijentisane informacije kao što su bit mapirane slike u računarskoj grafici. Ovaj problem se uspešno rešava bit orijentisanim protokolima (bit oriented protocols - BOP). Na slici 14.24b prikazan je format okvira jednog tipičnog BOP-a kao što je HDLC (High Level Data Link Control). Kod HDLC-a okvir počinje i završava specijalnim bit oblikom koji se zove marker (flag). Iza prvog markera sledi polje adresnih bitova (adrese odredišta i izvorišta), polje upravljačkih bitova (ukazuje da li je poruka tipa komande ili su to korisni podaci), i polje bitova podataka promenljive dužine. Kraj okvira čine polja CHECKUM (koristi se za detekciju greške u prenosu), i marker kraja. 19

  20. Pametni terminal Pametni terminal je mikroprocesorski zasnovana jedinica koja podržava prenos sinhronih i asinhronih formata podataka. Blok šema pametnog terminala prikazana je na slici 15. Slika 15 Blok šema pametnog terminala Celokupnim radom sistema upravlja mikroprocesor. CRT prikaz se koristi za editovanje i vizuelniprikaz predatih/primljenih podataka. Tastatura je namenjena za unos podataka i operatorsko-upravljačkih funkcija. U ROM-u su upisani programi i tabele pretraživanja radi konverzije podataka iz jednog kôda u drugi (ako je to potrebno). RAM se koristi kao bafer za privremeno čuvanje podataka. USART (univerzalno sinhrono-asinhroni prijemnik i predajnik) koristi se za manipulisanje sa podacima (vrši konverziju podataka iz paralelni u serijski format i obratno) i protokolima. 20

  21. Slika 16 Karakteristike nebalansiranog prenosa 21

  22. Mogućnost prenosa podataka sa jedne lokacije na drugu bez greške iziskuje imunost na šum. Kada su brzine prenosa podataka velike i u uslovima kada je šum veliki, diferencijalni prenos ima prednost u odnosu na ne-balansirani, jer je imuniji na interferentne smetnje. Interfejs kola balansiranog prenosa, slika 17, čine: (a) generator sa diferencijalnim izlazima; i (b) prijemnik sa diferencijalnim ulazima. Slika 17 Interfejs kola kod balansiranog prenosa Napomena: Vcm- naponska razlika izmedju potencijala mase prijemnika i prijemnika (common mode voltage) Slika 18 Prednosti i nedostaci balansiranog prenosa 22

  23. EIA/TIA 232 EIA 232, ili RS 232 (Recomended Standard 232), definisan je u ANSI (American National STANDARD Institution) specifikaciji kao: Interfejs izmedju DTE, i DCE koje koriste razmenu podataka u binarno serijskom obliku. Standard koristi tehniku nebalansiranog serijskog prenosa i definiše skup pravila za razmenu podataka izmedju uredjaja zasnovanog na računaru, kao što je DTE i modema kakav je DCE. U proteklom periodu standard je evoluirao, a njegova zadnja verzija je "E" čija je revizija ozvaničena jula 1991. godine. Standard je poznat kao EIA/TIA 232-E, gde su EIA odnosi na Electronis Industries Association, a TIA na Telecommunications Industri Association. EIA/TIA 232-E kao standard se najčešće koristi za prenos podataka na kraća rastojanja i za srednje brzine prenosa. Standardom se definiše maksimalna brzina prenosa podataka od 20 kbps-a. (Danas postoje softverske aplikacije kod kojih je ova brzina reda 200 kbps-a, ali one nisu deo standarda). Kod revizije "C' ovog standarda definiše se maksimalna dužina linije od 15 m, ali se ne definiše tip kabla i dozvoljeno kapacitivno opterećenje linijskog drajvera. Kod revizije "D" i "C" preciznije je definisana dužina linije i kapacitivno opterećenje. Maksimalno kapacitivno opterećenje je 2500 pF što odgovara dužini kabla od 15-20 m. EIA/TIA-232 istovremeno predstavlja električni i funkcionalni standard, jer specificira električne nivoe koji se koriste za predstavljanje "1" i "0" kao funkcija svakog signala u interfejsu. 23

  24. Slika 19 Električne karakteristike EIA standarda 24

  25. Slika 20 Osnovne karakteristike para predajnik-prijemnikkod EIA-232 25

  26. Slika 21 Integrisani drajver 1488 i prijemnik 1489 kod EIA 26

  27. RS 422 Kao što smo već naglasili važna prednost diferencijalnog prenosa je njegova imunost (u okviru granica) na smetnje koje se mogu javiti zbog potencijalne razlike izmedju masa predajnika i prijemnika. Kada su predajnik i prijemnik dosta udaljeni naponska razlika izmedju njihovih masa može značjno da varira. Kod nebalansiranog prenosa, bilo kakva promena naponske razlike izmedju masa predajnika i prijemnika može uzrokovati da važeći naposki nivoi na predajnoj strani budu nekorektni na prijemnoj strani. Kod diferencijalne predaje napon mase je irelevantan u odnosu na logičko stanje signala jer je za prijemnik važna samo naponska razlika izmedju dva signala. Naravno da postoje i granice. Naime, naponske razlike ulaznih signala u odnosu na masu ne smeju preći plus/minus napona napajanja. Slika 22 Maksimalna brzina prenosa podataka kod RS 422 27

  28. Veoma često kod sistema koji rade u industrijskim okruženjima, gde postoje veliki potrošači naizmeničnog napajanja, mogu da se jave razlike u potencijalima masa koje premašuju dozvoljeni ulazni nivo na zajedničkim krajevima za RS 422 prijemnika. Problem se može rešiti, kako je to prikazano na slici 23, optoizolacijom prijemnika i predajnika od sistemskih masa. Sastavni delovi optoizolatora sa slike 23 su ugradjeni pojačavački stepeni koji generišu impulse korektnog naponskog nivoa za pobudnu i prijemnu elektroniku. Karakteristično za rešenje sa slike 23 je korišćenje DC-DC konvertora kojim se obezbedjuje izolacija od napajanja mreže. Na ovaj način komunikaciona masa nije povezana sa bilo kojom od sistemskih masa, tako da potencijalne razlike masa sistema A i B ne predstavljaju više problem sve dok ta razlika ne premaši probojni napon optoizolatora koji je tipično reda 2-3 kV. Slika 23 Potpuno izolovani serijski prenos 28

  29. Na slici 24 je jedno jednostavnije rešenje optoizolovanog sistema. Treba ipak ukazati da je ovakav način izvodjenja, prvenstveno zbog niskih nivoa signala standarda RS 422, pogodniji za standarde RS 232 i RS 423. Slika 24 Izolacija prijemnika – serijska veza sa samo-napajanjem 29

  30. RS-485 U suštini RS-485 predstavlja poboljšanu verziju standarda RS-422 i koristi se kod sistema gde postoji potreba za ugradnjom više od jednog predajnika. Povećanjem pobudne sposobnosti predajnika i ulazne impedanse prijemnika, moguće je povezati na zajedničkoj prenosnoj vezi do 32 predajna stepena i 32 prijemnika. Par predajnik-prijemnik uobičajeno se zove primopredajnik (transceiver). Na slici 25 prikazan je jedan tipičan polu-dupleks RS485 sistem za prenos podataka. Treba uočiti sa slike 25 da su oba kraja linije završena karakterističnom impedansom. Aktiviranje izlaza predajnog drajvera vrši se signalom kontrola. Slika 25 Polu-dupleks RS-485 30

  31. Strujna petlja Standardi RS-232, RS-422 i RS-485 zasnivaju se na naponskom prenosu. Drugi tip interfejsa je strujna-petlja (current loop) kod koje se stanje signala identifikuje protokom struje umesto specifičnim naponskim nivoom kakav je to slučaj kod RS-232/422/485. Veći broj računara i periferija koristi strujnu npetlju tipa 20 mA. Strujna petlja tipična je za realizaciju interfejsa čija je cena niska. Nedostaci su ti što nstrujne komutacije na susednim vodovima mogu da uzrokuju preslušavanje, i mala brzina prenosa podataka. Slika 26 Implementacija interfejsa strujne petlje Jedna tipična implementacija strujne petlje kod koje se koristi aktivni predajnik i pasivni prijemnik prikazana je na slici 26. TTL ulaz aktivira Q1i dozvoljava rad strujne petlje čija je struja ograničena otpornikom R3. Detekcija struje u prijemniku vrši se optoizolatorom. Zener dioda 1 D ograničava napon na LED i otporniku R4. Struju kroz LED ograničava R4. Kada struja kroz petlju prolazi, LED se aktivira a fototranzistor provodi. Optoizolacijom se ostvaruje galvansko razdvajanje prijemnog od predajnog dela. 31

  32. DTE-DCE handshake signalni protokol Na slici 27 prikazan je tipičan DTE-DCE handshake signalni protokol, gde je dat scenario dogadjaja. Slika 27 Handshake protokol Napomena: (1) DTE aktivira signal DTR (Data Terminal Ready; (2) DCE se odaziva signalom DSR (Data Set Ready); (3) Kada je terminal spreman da preda podatke on aktivira signal RTS (Request To Send); (4) Kada je DCE spreman da primi podatke odaziva se signalom CTS (Clear To Send); (4a) DTE predaje podatke po liniji TD (Transmit Data); (5) Kada je DCE spreman da preda podatke on aktivira signal RI (Ring Indicator); (6) DCE postavlja u važeće stanje signal CD (Carrier Detect) ukazujući da su podaci po liniji RD (Receiver Data) prisutni i važeći; (6a) DCE predaje podatke po liniji RD (Receiver Data) 32

More Related