Univerzitet Singidunum Master studije INŽENJERSKI MENADŽMENT

1. Univerzitet Singidunum Master studije INŽENJERSKI MENADŽMENT Predmet: UPRAVLJANJE INOVACIJAMATema 3. INOVACIONI SISTEMI, INTELEKTUALNA SVOJINA U UPRAVLJANJU INOVACIJAMA

2. NASTAVNA PITANJA: 1. Nacionalni inovacioni sistem 2. Inovacije i inovacione performanse EU 3. Inovacione performanse - CIS metodologija Evropske unije 4. Intelektualna svojina u menadžmentu inovacija

3. 1. Nacionalni inovacioni sistem (NIS) • 1.1. Elementi NlS-a • 1.2. Inovaciona infrastruktura • 1.2.1. Poslovno-tehnološki inkubatori • 1.2.2. Naučno-tehnološki parkovi NIS predstavlja mrežu institucija u javnom i privatnom sektoru, čije aktivnosti i interakcije iniciraju, usvajaju, modifikuju i šire nove tehnologije. NIS odnose na tokove znanja, u čijoj osnovi su preduzeća i način na koji ona upravljaju inovacionim procesima, te kanali preko kojih pristupaju eksternim izvorima znanja.

4. Tri osnovna faktora koji se vezuju za znanje, inovacije i • nacionalni inovacioni sistem su: • ekonomski značaj znanja; • sistemski pristup; • povećan broj institucija uključenih u generisanje znanja.

5. Jedan od pristupa analizi NIS jeidentifikacija osnovnih nacionalnih faktora koji utiču na brzinu i smer inovacija u zemlji: • osnovne nacionalne institucije (preduzeća, univerziteti), • njihova kompetentnost, i • podsticaji i pritisci nacionalnog tržišta na koje oni moraju da odgovore.

6. Faktori koji utiču na nacionalnu tražnju za inovacijama

7. Procenat (%) kvalifikacije radnika u pet evropskih zemalja po godinama

8. 1.2. Inovaciona infrastruktura Komponente opšte infrastrukture inovacionog sistema

9. Preduzeća se bave osnovnim istraživanjima iz nekoliko razloga: • prednosti prvog na tržištu; • bolja interpretacija rezultata kasnijih, primenjenih istraživanja; • bolja evaluacija i eksploatacija znanja iz drugih izvora. Na nivou nacionalne privrede, može se konstatovati da Srbija, kao i većina zemalja centralne i jugoistočne Evrope nema razvijene regionalne inovacione sisteme.

10. Uspostavljeni su pojedini elementi nacionalnog inovacionog sistema (NIS) - institucije i organizacije, ali još uvek je među njima slaba povezanost, tokovi znanja i novca. • Dva najveća problema su: • nedovoljna iskorišćenost rezultata istraživanja i razvoja, • dug period od ideje do tržišta.

11. Organizacije za obavljanje inovacione delatnosti (inovacione • organizacije), Zakon o inovacionoj delatnosti Republike Srbije • identifikuje sledeće: • razvojno-proizvodni centar; • 2) istraživačko-razvojni centar; • 3) inovacioni centar.

12. Pri tom se razvojno-proizvodni centardefiniše kao "inovaciona organizacija koja stvara inovacije, primenjuje nove tehnologije, vrši plasman proizvoda, usluga i tehnologija, zasnovanih na sopstvenom inovatorskom radu i razvoju " Istraživačko-razvojni centar,koji se definiše kao "inovaciona organizacija u kojoj se obavljaju primenjena i razvojna istraživanja, stvaraju inovacije i vrši plasiranje novih znanja i tehnologija, u sopstvenu proizvodnju i usluge ili u proizvodnju i usluge drugih privrednih subjekata". Najviši oblik inovacione organizacije definiše se inovacioni centar – "inovaciona organizacija u kojoj se na originalni i sistematski način primenjuju sopstveni i tuđi naučni rezultati i savremeni tehnološki procesi radi stvaranja inovacija, razvoja prototipa, novih proizvoda, procesa i usluga ili poboljšanja postojećih u određenoj oblasti i istovremeno vrši transfer znanja i tehnologija u proizvodnju i usluge drugih privrednih subjekata"

13. 1.2.1. Poslovno-tehnološki inkubatori poslovno-tehnološki inkubator je "privredno društvo čija je osnovna delatnost stavljanje na raspolaganje, uz naknadu, poslovnog prostora, administrativnih, tehničkih i drugih usluga novoosnovanim privrednim društvima ili inovacionim organizacijama, najduže pet godina od njihovog osnivanja" poslovno-tehnološki inkubatori u svetu

14. 1.2.2. Naučno-tehnološki park naučno-tehnološki park je "privredno društvokojeu okviru definisanog prostora pruža infrastrukturne i stručne usluge visokoškolskim ustanovama, naučnoistraživačkim i inovacionim organizacijama, kao i visokotehnološkim i srednjetehnološkim privrednim društvima u određenoj naučnoj, istraživačko-razvojnoj ili proizvodnoj grupacijis ciljem njihovog povezivanja i što brže primene novih tehnologija, stvaranja i plasmana novih proizvoda i usluga na tržištu" Najčešće korišćeni termini - sinonimi za ovaj oblik inovacione infrastrukture su: naučni park (NP), naučno-tehnološki park (NTP), tehnološki park (TP), istraživački park, tehnopolis, tehnopol.

15. 2. Inovacije i inovacione performanse u Evropskoj uniji 2.1. Upravljanje inovacija u ekonomiji bazirunoj na znanju OECD (Organizacija za Evropsku saradnju i razvoj) definiše ekonomiju baziranu na znanju kao direktno"zavisnu od proizvodnje, distribucije i korišćenja znanja i informacija" Inovacije i inovativnost predstavljaju osnovne faktora razvoja i konkurentnosti preduzeća, čiji se značaj, specijalno, povećava danas, u vremenu tzv. Ekonomije bazirane na znanju(knowledge-driven economy). Ovaj pristup je evoluirao od 60-tih godina do kraja 20. veka, kada se uticaj znanja pokazuje kao centralni element nove ekonomije.

16. Svojstva nove ekonomije bazirane na znanju i menadžmenta inovacija: • nove osobine tržišta • novi tipovi inovacija • nove potrebe stejkholdera • novi pristupi menadžmentu inovacija • nove sposobnosti ocenjivanja tehnoloških inovacija • potreba za novim alatima menadžmenta inovacija. Dva pravca menadžmenta inovacija

17. 2.2. Inovacione performanse EU - investicije u R&D Godišnje investicije u R&D Procenat GDP % Zemlje EU

18. 2.3. Programi i aktivnosti EU u oblasti inovacija 1.Evropska karta (prikaz) trenda inovacija(European Trend Chart on Innovation): sakupljanje, analiza i difuzija informacija o inovacionoj politici svih zemalja članica EU, te utvrđivanje nivoa inovacionih performansi. Glavni rezultati se publikuju u Godišnjem zbirnom izveštaju. 2. Transnacionalna inovaciona kooperacija:programi PRO INNOi PAXIS, Mreža inovativnih regiona u Evropi (IRE - Innovating Regions in Europe); 3. Inovacije po sektorima i inovacioni klasteri:Europe INNOVAprogram -centralna tačka analize inovacija po sektorima i formiranja mreža inovatora na nivou Evrope; 4. Servisi podrške transfera tehnologije:mreža centara za "protok" inovacija (IRC -Innovation Relay Centres) za 33 zemlje i 71 region obezbeđuju podršku za tehnološki orijentisana preduzeća, istraživačke institute i tehnološke centre.

19. U odnosu na inovacione performanse EIS deli evropske zemlje na četiri grupe: l.vodeće zemlje – Nemačka,Švajcarska, Finska, Švedska i Danska; 2.prosečne performanse - Francuska, Luksemburg, Irska, Velika Britanija, Holandija, Belgija, Austrija, Norveška, Italija i Island; 3."hvatanje koraka" (catching up) - Slovenija, Mađarska, Portugal, Češka, Litvanija, Letonija, Grčka, Kipar i Malta; 4."gubljenje tla" (losing ground) - Estonija, Španija, Bugarska, Poljska, Slovačka, Rumunija i Turska.

20. Prikaz odnosa inovacionog gepa EU sa 25 zemalja prema SAD, Japanu i E U s a 15 zemalja • Gepa između EU i SAD se objašnjava slabim performansama EU u odnosu na tri indikatora: • USPTO patenti, • Populacija sa edukacijom u tercijarnom sektoru i • troškovi ICT. • Gep između EU i Japana se • najvećim delom objašnjava slabim performansama EU u odnosu na tri indikatora: • USPTO patenti, • Triad patenti i • populacija sa edukacijom u tercijarnom sektoru.

21. 3. Inovacione performanse - CIS metodologija Evropske unije Metodologija CIS (Communitv Innovation Survey)-comunicacioni inovacioni pregled je inicirana i implementirana 1991. od strane Eurostat-a i Programa za inovacije i mala i srednja preduzeća (Innovation and SME Programme), i razvijena u saradnji sa statističkim zavodima zemalja EU i nezavisnim ekspertima OECD. Do sada je realizovano četiri CIS istraživanja, u sledećim vremenskim intervalima: • C I S l : p e r i o d 1991-1992; • CIS2:period 1997-1999; • CIS3:period 2001-2002; • CIS4: period 2004-2006. prikupljanje podatakana nivou preduzeća, čime se sagledavaju aktivnosti i u odgovarajućim privrednim sektorima, kojima pripadaju preduzeća iz uzorka.

22. 3.1. Inovacioni indikatori Može se govoriti o relativno velikom broju faktora koji utiču na inovativnost preduzeća, oblasti, nacionalne privrede; ovi faktori predstavljaju determinante inovacija, odnosno, inovacione indikatore - ključne instrumente merenja inovativnosti. S obzirom na veliki broj razvijenih modela i pokazatelja, mogu se identifikovati neke od osnovnih oblasti obuhvaćenih CIS upitnicima - ulazi (drajveri inovacija) i izlazi(primena inovacija): • faktori preduzeća (npr. veličina preduzeća, udeo na tržištu, udeo novih proizvoda u ukupnoj prodaji); • R&D (investicije u R&D, R&D programi, R&D kooperacija); • priroda i tip inovacija; • inovacione aktivnosti; • konkurencija (stepen vertikalne integracije); • faktori koji ometaju inovaciju; • patenti (EPO, USPTO) i aproprijabilnost, IPR strategija; • izvozne performanse; • izvori znanja i inovacione kooperacije (outsorcing).

23. Indikator 1: Tip inovacija:kao nezavisne promenljive za koje se može testirati povezanost sa navedenim indikatorom, odabrane su: • veličina preduzeća; • ocena inovacionih aktivnosti; • inovaciona strategija; • kvalifikaciona struktura zaposlenih; • saradnja sa drugim organizacijama; • procenat troškova za R&D u protekloj godini; • upotreba ICT-a.

24. 4. INTELEKTUALNA SVOJINA U UPRAVLJANJU INOVACIJAMA • 4.1. Intelektualni kapital • 4.1.1. Konstantne inovacije kao sredstvo zaštite intelektualnog kapitala • 4.2. Intelektualna svojina • 4.2.1. Inovacije i patenti • 4.2.2. Inovacije i žigovi (brendovi) • 4.2.2.1. Žig i brend • 4.2.3. Inovacije i industrijski dizajn • 4.2.4. Inovacije i geografske oznake porekla • 4.2.5. lntelektualna svojina u e-trgovini • 4.2.6. Računarski programi (autorsko pravo) • 4.2.7. Aктивности у поступку признавања права на одређени • обликиндустријске својине

25. 4.1. Intelektualni kapital Intelektualni kapital (sinonim za intelektualnu svojinu, intelektualnu imovinu i imovinu znanja) znači "bogatstvo znanja", prednosti u znanju koje poseduje jedno preduzeće. Pored materijalnih proizvoda postoje i proizvodi ljudskog uma kojipredstavljajuintelektualna (nematerijalna) dobra. Proizvodi kojima se nekada trgovalo bili su proizvodi tzv. niske tehnologije koji su zadovoljavali primarne ljudske potrebe za ishranom, odevanjem i sl. Danas većina proizvoda, pa čak i potrošna roba, u sebi sadrži udeo intelektualne svojine, zbog čega ima veću vrednost, odnosno cenu. Sa aspekta upravljanja inovacija, može se reći da je intelektualni kapital preduzeća izuzetno značajan faktor inovativnosti, te osnov konkurentne prednosti i profitabilnosti.

26. Značaj intelektualnog kapitala za preduzeće je višestruk: • intelektualni kapital u jedinstvenom posedu preduzeća predstavlja bitnu osnovu za formulisanje efikasne strategije, jer značajno utiče na kompetentnost; • intelektualni kapital, takođe, povremeno utiče na povećanje operativne efikasnosti; • u mnogim industrijskim granama sa intenzivnim znanjem, tržišna vrednost firme, često, zavisi od intelektualnog kapitala; • u konkretnim situacijama, kao što su integracije (fuzije) i kupovine, vrednovanje intelektualnog vlasništva može biti značajan izazov kada firma koja kupuje korektno određuje tržišnu vrednost ciljane firme koju pokušava da kupi.

27. Danas postoji potreba za zaštitom intelektualnog kapitala i intelektualne svojine, kako bi preduzeće kontrolisalo svoje znanje, te zadržalo njegove prednosti. Generalno, preduzeće može da izgubi svoju intelektualnu svojinu od strane konkurenata na tri načina: 1. imitacija - ozbiljna pretnja bilo kojoj konkurentnoj prednosti, bilo da je bazirana na intelektualnom kapitalu ili nekoj drugoj vrednosti. Ukoliko imitatori ostvare uspeh, to znači smanjenje aproprijabilnosti inovacije za inovatora; 2. zastarelost - konkurenti sami mogu da uđu u inovacioni proces i kreiraju superiorni proizvod uslugu, koji se uspešno pozicionira u odnosu na postojeći proizvod/uslugu datog preduzeća; 3. prekršaj ili krađa- konkurenti mogu prekršajem ili krađom doći do znanja -intelektualnog kapitala preduzeća. Ponovo je primer Kodak, koji je ušao na tržište instant fotografije 1980 godine kršenjem patenta Polaroida. Poznata je i industrijska špijunaža gde su Hitachi i Mitsubishi došli do tehnoloških tajni IBM-a.

28. 4.1.1. Konstantne inovacije kao sredstvo zaštite intelektualnog kapitala Preduzeće može zaštititi gubitak intelektualnog kapitala unapređenjem i promenama kroz konstantne inovacije, na više načina: • povećanje inovacija - na osnovu značajnog inovacionog potencijala u pojedinim fazama S-krive inovacija, preduzeća mogu pokušavati da osvajaju potrebno znanje putem stalnog usavršavanja. Ovo smanjuje mogućnost imitatora da ih dostignu u domenu proizvodnje i performansi; • kanibalizacija proizvoda - preduzeće može unapred prevazići konkurenciju inovacionom strategijom kreiranja niza generacija superiornih proizvoda koji kanibalizuju sopstvene proizvode tj. proizvode istog preduzeća. Intel je to činio u oblasti mikroprocesora nizom generacija brzih čipova; • proizvodna platforma i porodica proizvoda - konkurentnost proizvodne platforme omogućuje preduzeću da bude racionalno. Imitator bi trebalo da snosi velike troškove i probleme, i, često, nekonkurentnost u ceni i mogućnostima; • radikalna inovacija - kroz značajne investicije u R&D, preduzeće može da izađe sa radikalnom inovacijom baziranom na novoj tehnologiji da preuzme svoj proizvod.

29. 4.2. Intelektualna svojina Posebno pitanje upravljanje inovacijama odnosi se na korišćenje prava intelektualne svojine (engl. Intellectual Property Rights - IPR), specijalno, patenata i robnih/uslužnih marki. Intelektualna svojina je svaka vrsta svojine koja za predmet ima nematerijalno (intelektualno) dobro (pronalazak, industrijski dizajn, robna oznaka, autorsko delo i sl.). Drugim rečima, predmet zaštite prava intelektualne svojine su bestelesne stvari (nematerijalna dobra, tj. ona dobra koja se ne mogu dotaći), koje predstavljaju duhovne (intelektualne) tvorevine ljudskog stvaralaštva, kao i pravo autora na rezultate svog intelektualnog stvaralaštva. Pravo intelektualne svojine se razvilo u novije vreme i ono obuhvata sistem pravnih instrumenata kojima se uređuje način sticanja intelektualne svojine i način zaštite od njenog neovlašćenog korišćenja. U poslovnom smislu intelektualna svojina predstavlja nematerijalnu imovinu čija uspešna eksploatacija može biti vredan temelj poslovanja.

30. Najrazvijenije zemlje u svetu, ostvaruju prihode od izvoza autorskih prava (tzv. kopirajt prihodi) u iznosu od 60% od ukupnog izvoza. U Japanu 284 firme ostvaruje 45% svojih prihoda isključivo primenom znanja i novih ideja. Izvoz znanja tj. ideja i kreativnosti je najjednostavniji izvoz koji donosi najveće prihode. Termin „intelektualna svojina“ je u međunarodnim okvirima najšire prihvaćen kao zajednički naziv, s jedne strane, za industrijsku svojinu i s druge strane, autorsko i srodna prava.

31. Konvencija[1], kojom je stvorena Svetska organizacija za intelektualnu svojinu (WIPO - World intellectual Property Organisation) se smatra osnovnim izvorom međunarodnog prava industrijske svojine i autorskog prava. Srbija je članica WIPO, koja je specijalizovana organizacija Ujedinjenih nacija. Uz to, WIPO administrira najvećim brojem međunarodnih konvencija u oblasti prava intelektualne svojine, a Srbija je članica 20 takvih konvencija.[2] [1] Konvencija je zaključena 14. jula 1967. godine u Štokholmu. [2] Izveštaj sa učešća na 42. zasedanju Skupština država članica WIPO u Ženevi od 25. septembra do 3. oktobra 2006. godine. Glasnik intelektualne svojine, ZIS br. 05/2006.

32. Zavod za intelektualnu svojinu nadležni državni organ za zaštitu intelektualne svojine u Republici Srbiji. • Zavod je institucija u čijoj su nadležnosti i poslovi: • koji se odnose na prava industrijske svojine (patenti, žigovi, industrijski modeli i uzorci, geografske oznake porekla i topografija integrisanih kola), kao i • poslovi kada su u pitanju autorsko i srodna prava. • Koreni sadašnjeg Zavoda datiraju još od kraja XIX veka.Srbija je, u pravnom kontinuitetu preko Kraljevine Srbije, jedna od 11 zemalja osnivača Pariske unije (1883), ali je Upravu za zaštitu industrijske svojine[1] osnovala znatno kasnije, 15. novembra 1920. godine i tada je Srbija bila jedna od 14 zemalja u svetu koja je u to vreme imala regulisanu zaštitu intelektualne svojine. [1]Ta institucija je od tada do danas više puta menjala naziv, tako da se kroz svoju istoriju zvala: Savezna uprava za pronalazaštvo (1948), Savezni ured za patente (1953), Savezna uprava za patente (1956), Uprava za patente (1958), Savezni zavod za patente (1967), Savezni zavod za intelektualnu vojinu (od 1994. godine), i sada - Zavod za intelektualnu svojinu (od 2003. godine).

33. Po konvenciji, pravo „intelektualne svojine” obuhvata sledeća prava: • pronalaske na svim poljima ljudske delatnosti, • znakove razlikovanja (žigovi, oznake porekla), • industrijsko oblikovanje (dizajn), • zaštitu od nelojalne konkurencije, • književna, umetnička (likovna) i naučna dela, • predstave umetnika izvođača, fonograme i radio difuzne emisije i • naučna otkrića kao i ostala prava, koja proizilaze iz intelektualnog stvaralaštva na polju privrede, nauke, književnosti i umetnosti (član 2. Konvencije).[1] • [1]Ženevski sporazum o međunarodnom evidentiranju naučnih otkrića iz 1978. godine, definiše naučno otkriće kao „utvrđivanje fenomena, osobina ili zakona opštevažećeg značaja, koje još nije opšteprihvaćeno i sposobno za verifikaciju”

34. Postoje dve grane prava IS: • zaštitom tekovina intelektualnog stvaralaštva u oblasti tehnike i industrije • (pravo industrijskesvojine) a druga, • zaštitom duhovnih tvorevina u oblasti književnosti, nauke i umetnosti • (autorsko i srodna prava). Oblici intelektualne svojine

35. Još u svoje vreme Tesla je zaštitu intelektualne svojine označio kao „jedan od najvećih problema sa kojima se svet suočava”. On je početkom dvadesetog veka ( 18. maja 1904. godine), u njujorškom časopisu „Syn”, napisao sledeće: „Jedan od najvećih problema sa kojima se svet suočava je pronalaženje puta i načina da se zaštiti intelektualna svojina. Što se više razvijamo, to nam se ova potreba snažnije nameće. Trebalo bi da postavimo za svoj konačan cilj: da dođemo do propisa o zaštiti intelektualne svojine koji bi bili bar toliko precizni koliko je to slučaj kod svojine na telesnim (opipljivim) stvarima”. Menadžment inovacija pretpostavlja uključivanje IPR strategije u poslovnu strategiju firme. "Uspešno kreirana IPR strategija implicira da se u poznati 4P inovacija uključi i peto P: proizvod (Product), mesto (Place), cena (Price), promocija (Promotion) i patenti (Patents)"

36. Termin „industrijska svojina” je prvi put zvanično upotrebljen u francuskom Zakonu o patentima, donetom 1791. godine i vremenom je postao generičan pojam za skup intelektualnih vrednosti, proizvoda ljudskog intelekta koji se primenjuju u privrednom životu. Izraz „industrijska svojina” prihvaćen je i u ostalim zemljama[1]. U našoj zemlji je tokom 2004. i 2005. godine donet niz zakona kojim je regulisana materija industrijske svojine[2] kao i propis o nelojalnoj konkurenciji[3]. [1]„propriete industrielle“ – u francuskom pravu, „proprieta industriale“ – u italijanskom pravu, „propriedad industria“ – u španskom pravu, „industrial property“ u anglo-američkom pravu. U zemljama nemačkog govornog područja upotrbljavaju se izrazi: „gewerblicher rechtshutz“ – pravo industrijske zaštite i „immaterialeguterrecht“ – pravo nematerijalnih dobara. [2]Zakon o patentima; Zakon o pravnoj zaštiti dizajna; Zakon o žigovima; Zakon o zaštiti topografije integrisanih kola; Zakon o geografskim oznakama porekla; Ovi zakoni su doneti u okviru postupka usklađivanja propisa sa zahtevima Svetske trgovinske organizacije odnosno Sporazuma o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPS), kao jednog od ključnih sporazuma na kome počiva Svetska trgovinska organizacija. Svi ovi zakoni su usklađeni sa međunarodnim konvencijama kojima je pristupljeno a posebno je vođeno računa da novi zakoni budu usklađeni sa propisima EU. Iako je od 03. juna 2006. godine Republika Srbija samostalna država, i dalje su u primeni ovi zakoni iz intelektualne svojine. [3]Zakon o trgovini od 2002. god. i Zakon o zaštiti konkurencije iz 2005. godine.

37. Osnovna razlika između prava industrijske svojine i autorskog i srodnih • prava je sledeća: • autor uživa moralna i imovinska prava u pogledu svog autorskog dela od trenutka nastanka dela, bez ikakvih administrativnih formalnosti, • uslov za sticanje prava industrijske svojine (patent, žig, model, uzorak, geografska oznaka porekla) podnošenje prijave, njeno ispitivanje, objava i plaćanje propisanih taksi za održavanje u važnosti određenog prava. • Uobičajeno je da se pod industrijskim vlasništvom podrazumeva tehnički usmereno • vlasništvo, tj. vlasništvo stvoreno u oblasti tehnike. • Pravo industrijske svojine predstavlja skup pravnih normi kojima se regulišu • prava na: • rezultate stvaralačkog rada , • znakove razlikovanja i • odnose privrednih subjekata na tržištu.

38. Patent je ekskluzivno pravo priznato za pronalazak koji se odnosi na proizvod, postupak ili primenu,pri čemu su uslovi patentabilnosti: • novost:pronalazak se smatra novim ako nije obuhvaćen stanjem tehnike (sva tehnička rešenja dostupna javnosti do momenta prijave patenta); • inventivnost:pronalazak ima inventivni nivo ako rešenje određenog problema za stručnjaka ne proizilazi na očigledan način iz stanja tehnike; • industrijska korisnost:pronalazak je primenljiv ako se predmet pronalaska može proizvesti ili upotrebiti u industrijskoj ili drugoj delatnosti. Pored moralnih prava inovatora (u patentnoj prijavi i svim spisima navodi se kao vlasnik datog patenta), inovator - pronalazač, kao nosilac patenta, stiče i imovinska prava zaštite neovlašćenog korišćenja pronalaska: 1) korišćenje u proizvodnji zaštićenog pronalaska; 2) stavljanje u promet predmeta izrađenih prema zaštićenom pronalsku; 3) raspolaganje patentom. Trenutno u svetu funkcioniše oko 4 miliona zaštićenih patenata.

39. Mali patent je pravo kojim se, takođe, štiti pronalazak koji predstavlja novo tehničko rešenje određenog problema, industrijski primenljiv, koji ima inventivni nivo, odnosno koji je rezultat rada koji prevazilazi rutinsko korišćenje stanja tehnike od strane stručnjaka, ali nema inventivni nivo koji se traži za patent. • U mnogim zemljama, pa tako i u Srbiji, patentom odnosno malim patentom ne mogu se zaštititi ona „otkrića“ koja se ne smatraju pronalaskom, a to su: • naučna otkrića, naučne teorije, programi računara (izuzetak je patentno zakonodavstvo SAD-a), matematičke metode i formule; • ideje i estetske kreacije; • planovi, pravila i postupci za obavljanje intelektualnih delatnosti, za igranje igara ili za obavljanje poslova; • prikazivanje informacija, definisanih samim sadržajem tih informacija; • pronalazak čije bi objavljivanje ili upotreba bila protivna moralu ili zakonu; • pronalazak hirurškog ili dijagnostičkog postupka ili postupka lečenja koji se primenjuje neposredno na ljudskom ili životinjskom telu (osim proizvoda, odnosno supstance ili kompozicije koja se primenjuje u tom postupku); • biljna vrsta i životinjska pasmina, ili biološki postupak za dobijanje biljke ili životinje, osim mikrobiološkog postupka i proizvoda dobijenog tim postupkom.

41. Pored patenata, kao najbitnijeg pronalazačkog prava, u ovoj kategoriji se nalaze i tehničke inovacije i "know-how". • Tehnička inovacijapredstavlja svaku racionalizaciju koja nastaje primenom poznatih sredstava i postupaka kako bi se postigli bolji efekti u proizvodnji, pri čemu je nivo inventivnosti niži u odnosu na pronalaske - ključan je efekat povećanja produktivnosti. • Tehnološki "know-how",koji se odnosi na tehnološka znanja u smislu tzv. neopredmećene, meke komponente tehnologije - tehnološkog softvera. • Karakteristike ovog znanja: • tajnost, • novost (ali subjektivna, sa aspekta potencijalnog primaoca, kupca) i • ekonomski interes za onoga ko ih poseduje (naučni interes ne ulazi o ovu • kategoriju).

42. 4.2.2. Inovacije i žigovi (brendovi) • Znaci razlikovanja obuhvataju: • znake koji služe za razlikovanje jedne robe ili usluga od druge, iste ili slične vrste robe ili usluga – robni i uslužni znaci, i • znake za obeleževanje porekla proizvoda – nazivi za obeležavanje geografskog porekla proizvoda. Zaštita znakova razlikovanja, posebno žigova i geografskih oznaka porekla, ima za cilj da stimuliše i osigura lojalnu konkurenciju i da zaštiti potrošače, dajući im pravo izbora na osnovu pune informacije između raznih roba i usluga. Zaštita može trajati neograničeno ukoliko određeni znak i dalje ispunjava uslove za zaštitu. „Coca Cola” će pre dati svoje fabrike i tehnologiju nego što će dati žig. Posebno je interesantno da se u našoj zemlji od 1921. godine stalno održava 31 strani žig poput: Remington (pisaće mašine), Žilet (nožić i pribor za brijanje), Singer (šivaće mašine) Dunlop (gume), Mauzer (oružje), Mercedes (auto), Monblan (pera za pisanje), Sidol (sredstva za čišćenje), i dr

43. Žig je pravo kojim se štiti znak koji u prometu služi za razlikovanje roba, odnosno usluga jednog fizičkog ili pravnog lica od iste ili slične robe, odnosno usluga drugog fizičkog ili pravnog lica. Žig je svaki znak koji je podoban za razlikovanje robe i usluga u privrednom prometu, koji se može grafički predstaviti. Znak se može sastojati na primer od reči, slogana, slova, brojeva, slika, crteža, izraza, vinjeta, šifara, rasporeda boja, trodimenzionalnih oblika, kombinacija tih znakova, kao i od muzičkih fraza prikazanih notnim pismom, koje se mogu grafički prikazati - pod uslovom da se zaštiti. Žig nije isto što i pečat, štambilj i punc. Žigom se, pored ostalog, ne mogu štititi znaci koji: stvaraju zabunu, ne razlikuju se dovoljno od već zaštićenih, sadrže državni grb, predstavljaju lik nekog lica, sadrže cenu, težinu, količinu, ime mesta.

44. Grafički prikaz vrednosti patenta i žiga u funkciji vremena dat je na slici. Sa ovog prikaza je vidljivo da žigu kako vreme prolazi sve više raste vrednost (cena), dok kod patenta sa vremenom vrednost opada.

45. Pri tome, funkcije brenda (žiga) u savremenom poslovanju mogu se definisati kao: • individualizacija robe/usluge koju označava. • garantna funkcija žiga. Osnovna podela žigova odnosi se na predmet zaštite, te se razlikuju: • robni žigovi(Trade Marks - TM), koji se stavljaju na robu i njeno pakovanje, sa ciljem da robu obeleže i izdvoje od druge robe iste vrste; • uslužni žigovi(Service Marks - SM), koji su namenjeni razlikovanju usluga u privrednom prometu. Njima svoje usluge obeležavaju preduzeća koja obavljaju delatnost u oblasti turizma, osiguranja, bankarstva i dr. Oznaka koju dobija roba zaštićena žigom (registrovani žig) je slovo R u gornjem desnom uglu - primeri: Bambi, Milka.

46. Sledeći kriterijum je broj nosilaca prava, prema kome se žigovi dele, takođe, u 2 grupe: • individualni -u prometu ih koristi nosilac, odnosno, vlasnik žiga (ovi žigovi su najbrojniji u registrima žigova); • kolektivni - namenjeni zajedničkom korišćenju od strane više lica (najčešće ih koriste preduzeća čiji su proizvodi ili usluge nastale kao rezultat zajedničkog rada, ili preduzeća koja obavljaju istu delatnost radi zajedničkog nastupa na tržištu). Klasifikacija žigova prema formi obuhvata sledeće tipove: • verbalni - sastoje se iz različitih reči svih jezika, iz novih kovanica, kao i iz izmišljenih (fantastičnih) reči bez značenja; • grafički -sastoje se iz crteža, slike, amblema ili simbola.

47. Grafički žigovi • trodimenzionalni -koji se zbog svoje forme, izražene u tri dimenzije, veoma približavaju modelima: l.kada ih čini sama forma predmeta na koji se odnosi zaštita, izjednačavaju se sa modelom, kao posebnim pravom industrijske svojine (karakteristični oblik flaše Coca-Cole);

48. • zvučni - koji se sastoje iz zvučnih fraza, koje se mogu grafički predstaviti; poznate su tzv. muzičke špice kojima se najavljuju određene radio i TV emisije, kao i muzičke fraze kojima se reklamiraju određeni proizvodi; • žigovi koji se sastoje iz naročitog mirisa(ne štite se po domaćem pravu, mada se pojedinim karakterističnim mirisima po kojima se izvesne robe razlikuju od druge robe iste vrste, ne bi mogao negirati distiktivni karakter). Postoji i podela prema poznatosti, po kojoj su žigovi: • čuveni (slavni) - žigovi visokog renomea, koji, ne samo da ukazuju na poreklo robe iz jednog određenog preduzeća, već predstavljaju na tržištu simbol samog preduzeća, ili su sinonim za čitavu kategoriju proizvoda (čuvenim žigovima u svetskim okvirima smatraju se Aspirin, Kodak, Sony, Mercedes, Reeboki veliki broj sličnih, koji su, zapravo, prepoznatljivi brendovi); • opšte poznati -ne izlaze iz okvira povezanosti sa određenom vrstom robe, odnosno usluga. Zbog svoje duge upotrebe i poznatosti na određenom tržištu uživaju zaštitu bez registracije istovetnog znaka ili znaka koji predstavlja njegovo podražavanje, a koji prijavljuje drugo lice.

49. "Brend je ime, pojam, simbol ili dizajn (ili kombinacija svih pomenutih) koji identifikuje jedan ili više proizvoda. Odnosno, identifikacija, sam proizvod i njegovo pakovanje“ Brend može biti žig/marka, ali i preduzeće, i predstavlja izvor konkurentne prednosti i obezbeđenje konstantnog kvaliteta koji se identifikuje imenom. Proizvod koji je individualizovan tj. ima ime ili znak je žig/marka, dok se pojam brenda (engleski termin sa osnovnim značenjem oznaka, marka) odnosi na skup svih psiholoških relacija između kupca i proizvoda ili usluge. Coca-Cola, Folcvagen, Žuta osa, Tigar gume

50. Kao neke od karakteristika žigova koji su, zapravo, brendovi izdvajaju se: • proizvode izrađuju i poseduju preduzeća - brendove izgrađuju i poseduju ljudi, javnost, kupci; • imidž koji brend nosi sa sobom postoji u svesti onih koji taj brend razumeju, a ne u samom brendu; • imidž brenda je induvidualna stvar, tj. ne postoje dve osobe koje isto doživljavaju i prihvataju isti brend; • brend pruža jaku vezu poverenja između vlasnika brenda i kupca - uvek garantuje kvalitet; • brendovi poseduju uočljivu različitost - uspešan brend se uvek izdvaja; • vrednost brenda se može kvantitativno utvrditi kroz tri ključne komponentekoje su međusobno zavisne: lojalnost (koliko su kupci lojalni nekom brendu), imidž (percepcija kupaca o brendu), vrednost (da li će kupci uložiti više kako bi nabavili proizvod sa datim brendom).