Filozofija empirizma

1. Filozofija empirizma

2. Lajbnic vs. Lok • Džon Lok: Nema ničega u razumu što prethodno nije bilo u čulima. • Lajbnic: Osim razuma samog!

3. G. W. Lajbnic Džon Lok

4. I empirizam i racionalizam postavljaju ista filozofska pitanja. Njihovi odgovori, međutim, razlikuju se, a neretko su i suprotstavljeni jedni drugima. Tri osnovna pitanja koja sebi postavlja moderna filozofija jesu: • 1) pitanje izvora, mogućnosti, granica i izvesnosti saznanja • 2) pitanje metode saznanja • 3) pitanje supstancije • I empiristi i racionalisti su se slagali u pogledu toga da ljudsko saznanje ima veze sa čulnim opažanjima. Međutim, oni se nisu slagali s obzirom na značaj i ulogu čulnog opažanja za ljudsko saznanje. • Glavni spor između empirista i racionalista nije se odnosio na to da li se naša spoznaja sastoji od utisaka primljenih čulnim opažanjem, niti se odnosio na pitanje da li postoje urođene moći, moći prirođene duši, takve moći koje prethode svakom iskustvu i čulnom opažanju. Glavni spor između empirista i racionalista ticao se pitanja postojanja urođenih ideja. Racionalisti su, naime, tvrdili da postoje ideje urođene, utisnute u razum po rođenju, dok su empiristi to negirali.

5. DŽON LOK (1632–1704) • Smatra se utemeljivačem epistemologije. Epistemologija (gr. episteme = znanje, znanost) je filozofska disciplina koja se bavi problemom saznanja. Džon Lok je epistemologiju postavio kao centralnu filozofsku disciplinu, a problem saznanja kao centralni, glavni filozofski problem. Zadatak epistemologije formuliše Lok sledećim rečima: „moja je namera da istražim poreklo, izvesnost i doseg ljudske spoznaje“. • Džon Lok je čuven po empirističkoj izjavi da nema ničega u razumu (duhu), što pre toga nije bilo u čulima (iskustvu) Upravo zato, Lok je smatrao da ne postoje urođene ideje.

6. Kritika urođenih ideja • Ideje • Pre nego što obrazložimo Lokovu kritiku urođenih ideja, treba definisati značenje pojma ideja za Loka. Ideja za Loka predstavlja svaki predmet mišljenja, odnosno predmet svesti. Dakle, sve ono što jeste sadržaj mišljenja ili svesti. Ako naš duh shvatimo kao tablu, onda ideje možemo da predstavimo kao znakove ispisane na toj tabli. • Kao što znakovi postoje samo ako su ispisani na tabli (ili na nekoj drugoj površini), a nikada sami po sebi (što bi bilo apsurdno pretpostaviti), isto tako ideje postoje samo ako se nalaze u nekom duhu, tj. ako ih neko misli (ili opaža, rekao bi Lok). Kao što bol ne postoji izvan duha koji taj bol oseća, tako ni ideja ne postoji izvan duha koji je misli (opaža). • Ideja ima samo subjektivnu egzistenciju. Postoji uvek u vezi sa saznajnim subjektom, preciznije, u onom ko saznaje, ili po onome ko saznaje.

7. Urođene ideje • Govoreći o urođenim idejama, Lok kaže: "Ustanovljeno je mišljenje da u razumu postoje neki urođeni principi, u čovekov duh utisnuti znakovi što ih duša dobija pri svom postanku i sa sobom donosi na svet". Urođene ideje su neki zajednički pojmovi, pojmovi koje svi imamo. One se dele u dve grupe: 1) spekulativne (teorijske) ideje, kao što su na primer ideje logičkih principa (A je A, A nije ne-A, A je ili B ili ne-B), pojmovi Boga, slobode, besmrtnosti itd., i 2) moralne (praktične) ideje, ideje dobra, zla, moralni principi kao što je, na primer, zlatno pravilo ("čini drugome samo ono što želiš da drugi čini tebi"). • U delu koje nosi naziv „Ogledi o ljudskom razumu“, Lok pobija mišljenje da postoje neke urođene ideje/saznanja. Pobornici teorije urođenih ideja, racionalisti, u dokazivanju postojanja urođenih ideja oslanjali su se na argument opšteg slaganja. Urođene ideje i principi jesu ideje i principi za koje svi znaju i oko čije se istinitosti, ispravnosti ili adekvatnosti svi slažu. Svi za njih znaju i svi se u vezi njih slažu baš zato što su urođeni.

8. Kritika urođenih ideja • Lok pobija urođenost ideja sa dva argumenta: • Prvo, on kaže: "kad bi stvarno bila istina da postoje neke istine u kojima se slaže čitavo čovečanstvo, to ne bi dokazivalo da su oneurođene, ako bi se mogao pokazati neki drugi način na koji ljudi mogu doći do opšteg sporazuma u stvarima u kojima se slažu". Poslužimo se analogijom da ovo objasnimo. Pretpostavimo da je iskaz "ako pada kiša, ulice su mokre" istinit ("ako su ideje urođene, postoji opšte slaganje"). Pretpostavimo, zatim, da su zaista ulice mokre. Da li iz toga možemo sa sigurnošću da zaključimo da pada kiša? Ne!Zato što ulice mogu biti mokre i iz nekog drugog razloga. Isto je i sa opštim slaganjem. Iz njega ne možemo sa sigurnošću da zaključimo da da su ideje urođene, jer je do njega moglo doći i na neki drugi način. • Osim toga, "nema principa s kojim bi se čitavo čovečanstvo složilo". Prema tome, čak je i konsekvens stava "ako su ideje urođene, postoji opšte slaganje" lažan.

9. Tabula rasa • Upravo zato, Lok kaže da nema ničega u razumu (duhu), što pre toga nije bilo u čulima (iskustvu), ili drugačije, da je ljudski duh tabula rasa, prazna tabla, ili prazan beli papir bez ikakvih znakova na sebi. Opažanje, odnosno iskustvo, predstavlja jedini način da se na tom papiru ispišu neki znakovi. • Lok deli opažanje ili iskustvo na dve vrste - senzaciju i refleksiju. • Senzacija predstavlja spoljašnje iskustvo, tj. čulno opažanje. Njome opažamo pojedinačne stvari izvan nas, izvan našeg duha, saznajući na taj način o njihovoj egzistenciji, svojstvima i odnosima. • Refleksija predstavlja unutrašnje iskustvo, tj. opažanje radnji našeg vlastitog duha. To je ono što se danas u psihologiji naziva introspekcijom. • Dok senzacijom naš duh dobija ideje o spoljašnjim stvarima, refleksijom dobija ideje o svojim vlastitim radnjama, opažanju, poimanju, suđenju, zaključivanju, sećanju, pamćenju, maštanju itd. Senzacija i refleksija predstavljaju jedini izvor ideja na osnovu kojih naš duh može da poima, sudi i zaključuje, ili da, jednom reči, misli. Ideje senzacije i refleksije su jedina građa našeg znanja.

10. Proste ideje • Primarni i sekundarni kvaliteti • U nastavku ćemo se pozabaviti senzacijom. Lok kaže, "moć da se u našem duhu proizvede ideja nazivam 'kvalitetom' telau kojem se ta sila nalazi". Kvalitet tela (predmeta opažanja) predstavlja neko njegovo svojstvo (veličinu, oblik itd.). • U toku primanja prostih ideja razum je većinom pasivan. Duh ih ne može stvoriti ni uništiti. • Sve kvalitete Lok deli na primarne i sekundarne. • Primarni kvaliteti su "neodvojivi od tela". To su one ideje koje "nalaze u svakoj čestici materije koja je dosta velika da se opazi", na primer, "čvrstoća, protežnost, oblik, kretanje, mirovanje ili broj". Ti kvaliteti postoje objektivno, realno, dakle, u samim stvarima,. Naše ideje proizvedene primarnim kvalitetima (kvalitet = "moć da se u našem duhu proizvede ideja") predstavljaju verodostojne (objektivne) slike tih kvaliteta. Njih “dobijamo” upotrebom više čula- izazvane od strane spoljašnjih objekata (njihovih realnih svojstava)

11. “Sekundarnim kvalitetima zovem one koji nisu ništa u samim predmetima, već su sile koje njihovim primarnim kvalitetima, tj. veličinom, oblikom, strukturom i kretanjem njihovih neopažljivih delova, u nama proizvode razne utiske, na primer, boje, zvukove, ukuse" itd. • Sekundarni kvaliteti postoje samo u našem duhu, dakle, subjektivno.Ideje sekundarnih kvaliteta dobijamo putem jednog čula i one zavise od okolnosti opažanja i stanja naših čula. Izazivaju ih spoljašnji objekti (predmeti) kombinacijom svojih primarnih kvaliteta.

12. Složene ideje • One nastaju ili poređenjem i kombinovanjem prostih ideja ili davanjem zajedničkih imena pojedinačnim stvarima i idejama (apstrahovanje). Kada je jednom stekao proste ideje, duh se ne mora više ograničavati na posmatranje i na ono što mu se pruža izvana: on može sopstvenom delatnošću spajati ideje koje je stekao i praviti od njih nove, kompleksne, koje uopšte nije dobio kao spojene. • Složene ideje su voljno načinjene. • Supstancija. Naša ideja koju nazivamo opštim imenom „supstancija” nije ništa drugo već pretpostavljena ili nepoznata podloga onih kvaliteta koje vidimo kao postojeće, a za koje ne možemo zamisliti da postoje bez nečega što ih podržava, i zato zovemo tu podlogu substantia („ono što stoji ispod”, ili „potpora”). Dve (su) vrste supstancija: materijalna i duhovna...Prema tome, kako mi o materiji nemamo nikakve druge ideje ili pojma već da je to nešto u čemu postoje oni mnogi čulni kvaliteti koji deluju na naša čula, i pošto sada takođe pretpostavljamo supstanciju u kojoj postoje mišljenje, znanje, sumnjanje, moć kretanja itd. – očigledno je da o supstanciji duha imamo isto tako jasan pojam kao i o supstanciji tela: jer za jedno (ne znajući u stvari šta je) pretpostavljamo da je substratum onih prostih ideja koje dobijamo izvana, a za drugo (ne znajući takođe šta je) da je substratum onih radnji koje iskustvom opažamo u sebi. • ne možemo poricati njihovo postojanje iako nemamo nikakvog pojma o njima

13. Modusima nazivam one kompleksne ideje koje, bez obzira kako su složene, ne sadrže u sebi pretpostavku samostalnog postojanja, već se smatraju kao zavisne od supstancija, ili kao učinci delovanja na supstancije (kao prostor, mesto, kretanje, trajenje, vreme, večnost, broj, zadovoljstvo, bol, ljubav, mržnja, žalost, nada…). • Relacije (odnosi). Osim prostih ili složenih ideja duha o stvarima kakve su same po sebi, postoje i takve koje on stiče upoređivanjem jedne ideje sa drugom…Pošto naša čula opažaju stalno menjanje stvari, mi nužno opažamo i to da pojedini kvaliteti i supstancije počinju da postoje određenim delovanjem nekog drugog bića. Iz tog opažanja nastaju naše ideje o uzroku i posledici. Ono što proizvodi neku prostu ili složenu ideju označavamo opštim imenom „uzrok”, a ono što je proizvedeno opštim imenom „posledica”.

14. Džordž Barkli (1685 – 1753)

15. Irski filozof, biskup Barkli, svoje filozofsko učenje posvetio je pobijanju ateizma. Smatrao je da svaki ateizam počiva na materijalizmu: "Bilo bi nepotrebno iznositi koliko je materijalna supstancija bila veliki prijatelj ateistima svih vremena. Svi njihovi čudovišni sistemi zavise od nje tako vidno i nužno da ako se jednom ukloni taj ugaoni kamen čitava će se zgrada morati srušiti do temelja". On je, u skladu sa rečenim, pokušao filozofski da opovrgne materijalizam. • Materijalizam u filozofskom smislu razlikuje se od onoga što je označeno svakodnevnom upotrebom reči materijalizam. Materijalizam u filozofiji znači stanovište da postoji samo materija (fizička supstancija) i da je sve izgrađeno od materije. Svest, duša itd. za materijalizam predstavljaju samo kompleksno organizovanu materiju, ili skup veoma kompleksnih interakcija delova materije.

16. Materija • Da bismo shatili kako Barkli pobija materijalizam, moramo prethodno da razumemo šta su filozofi njegovog vremena shvatali po materijom. Pod materijom se shvatala: • Res extensa, stvar koja se proteže, zauzima prostor, i čiji se kvaliteti "čvrstoća, protežnost, oblik, kretanje, mirovanje ili broj" (Lok) mogu opaziti čulima. Materija predstavlja tvarnu ili telesnu supstanciju. • Dok duh misli ili opaža, sama materija ne misli, odnosno ne opaža. • Najvažnije svojstvo materije, svojstvo koje će Barkli pobijati, predstavlja objektivnost materije. Materija (fizička ili telesna supstancija) postoji čak i kada je niko ne opaža, i kada je niko ne misli. (Reći ćemo da, na primer, mi mislimo da klupe i stolice u ovoj učionici, postoje čak i kada ih niko ne opaža, čak i kada niko ne misli na njih. One postoje objektivno čak i kada se mi ne nalazimo u učionici.) • Nasuprot materiji stoji duh koji opaža ideje. (Za osnovna svojstva ideje, vidi iznad o Džonu Loku, podnaslov "Ideje". Sadržaj ovog predavanja se ne može razumeti ako nije poznat Lokov pojam ideje!).

17. Ideje • Od čega zavisi egzistencija ideje prema Loku? • Postoji li bol kada ga niko ne opaža? • Ideje su, za Barklija, jedini predmet ljudske spoznaje: "Svakome ko pregleda predmete ljudskog saznanja očigledno je da su oni ideje koje su stvarno • a) utisnute u čula, ili • b) takve koje su • 1) opažene promatranjem strasti i radnji duha • 2) stvorene pamćenjem i maštom". • Najvažnije svojstvo ideja, svojstvo na koje će se Barkli osloniti, predstavlja subjektivnost ideja. "Svako će dopustiti da ni naše misli, ni strasti ni ideje ne postoje bez duha [odnosno da] ne mogu postojati drukčije nego u duhu koji ih opaža" - baš kao i bol koji postoji samo kada ga neki duh oseća, samo u duhu koji ga oseća.

18. Duh "Postoji takođe nešto što spoznaje ili opaža ideje, i što vrši različite radnje [na njima]. To aktivno biće koje opaža jeste ono što zovem umom, duhom, dušom ili samim sobom. Tim rečima ne označavam nijednu od svojih ideja, već stvar koja se od njih potpuno razlikuje, u kojoj oni postoje, ili što je isto, kojom se opažaju; jer postojanje ideje sastoji se u tome da bude opažena".

19. Kompleksi ideja • Pretpostavimo da držim u ruci jabuku, i da je zagrizem. Šta ja u stvari opažam u toj situaciji? • Prvo, ja opažam ono što je Lok nazivao primarnim kvalitetima, tj. čvrstoća, protežnost, oblik, kretanje, mirovanje. U slučaju koji razmatram, imam ideje ovalnog oblika, kretanja kada jabuku prinosim ustima, kao i ideju mirovanja, kada jabuka miruje u mojoj ruci. • Takođe, opažam ono što je Lok nazivao sekundarnim kvalitetima: boje, ukuse, mirise. U našem posebnom slučaju, imam ideje zelenog i belog, kiselog i slatkog itd. • Osim toga, sve nabrojane ideje se međusobno prate u prostoru i vremenu, i time sačinjavaju jedan kompleks (skup) ideja. Ako sledim Barklija, taj kompleks ideja ja nazivam jednim imenom i shvatam kao jednu stvar.

21. Prema Barkliju, međutim, materija, tj. jabuka sama po sebi ne postoji. Postoji samo kompleks ideja u mom duhu, koje označavam jednim imenom i shvatam kao jednu stvar.

22. Za ideje smo već konstatovali da imaju samo subjektivnu egzistenciju, tj. da njihovo esse (j)est percipii, tj. da postoje (esse) samo ako ih neki duh opaža, i u duhu. Zato Barkli kaže da predmeti postoje samo ako su opaženi. Predmeti, u stvari, predstavljaju samo komplekse ideja u mome duhu koje nazivam jednim imenom i smatram jednom stvari.

23. Bog "Ideje senzacije jače su, življe i razgovetnije od ideja mašte; one takođe poseduju postojanost, red i suvislost i ne izazivaju se slučajno, kao što se često događa s idejama koje su posledica ljudske volje, već su u pravilnom nizu ili redu". Ideje senzacije u naša čula utiskuje tvorac, tj. Bog. One su jače, imaju više reda, doslednije su nego ideje koje je stvorila naša mašta, "ali to nije argument da one postoje izvan našeg duha". Prirodni zakoni "Postavljena pravila ili ustanovljene metode po kojima duh od kojeg zavisimo izaziva u nama čulne ideje, nazivaju se zakonima prirode; a upoznajemo ih iskustvom, koje nas poučava da u uređenom toku stvari te i te ideje prate takve i takve druge ideje".