370 likes | 1k Vues
S V E S T. Svest je najviša, integrativna psihička fukcija. Obezbedjuje jedinstvo funkcionisanja ostalih psihičkih funkcija i registruje odvijanje čovekovog psihičkog života u celini ( integrativna uloga ) Svest se može odrediti kao celina trenutnog duševnog života.
E N D
S V E S T • Svest je najviša, integrativna psihička fukcija. • Obezbedjuje jedinstvo funkcionisanja ostalih psihičkih funkcija i registruje odvijanje čovekovog psihičkog života u celini ( integrativna uloga ) • Svest se može odrediti kao celina trenutnog duševnog života. • Svest ima 2 konstitutivna elementa: - budnost i - aktuelni sadržaj svesti.
Svest uključuje 3 momenta (Jaspers): • Realna prisnost doživljavanja (nasuprot spoljašnjih zbivanja) • Rascep, razdvajanje subjekt – objekt (subjekt je misaono usmeren na predmete koje opaža, pedstavlja, zamišlja) – intencionalnost • Svest o samom sebi (samosvest)
SVEST O SAMOM SEBI • svesnost sopstvene aktivnosti • svest o sopstvenoj jedinstvenosti (to sam ja, jedan jedini) • svest o sopstvenoj identičnosti (to sam ja koji sam i bio i biću-projekcija u budućnost, podrazumeva biografski kontinuitet) • svest o samom sebi nasuprot drugim – granice sopstvene ličnosti
POLJE SVESTI je područje koje zahvata svesni doživljaj. • ŽARIŠTE SVESTI je područje u kome je svesni doživljaj najizoštreniji (i bledi ka periferiji polja svesti) • Širina polja svesti kao i izoštrenost svesnog dogadjaja nije konstantna i promenljiva je u zavisnosti od različitih psihičkih zbivanja iz voljne, nagonske, emocionalne sfere kao i fizioloških zbivanja – stanje umora u bitnoj meri kompromituje širinu svesti i izoštrenost svesnog dogadjaja. • Spavanje predstavlja fiziološko ciklično snižavanje nivoa budnosti (cirkadijalni ritam).
U kliničkoj praksi sužava se definicija pojma svesti. • Svest je sposobnost davanja tačnih podataka o sebi, o drugim ljudima u okruženju, o vremenu i prostoru. • U tom smislu procenjuje se: • Orijentacija osobe prema samoj sebi (autopsihička orijentacija) • Orijentacija prema drugima (alopsihička orijentacija) • Orijentacija u vremenu ( temporalna orijentcija) • Orijentacija u prostoru (spacijalna orijentacija)
Retikularna formacija • Retikularna formacija ostvaruje difuzno aktivirajuće dejstvo na koru hemisfera velikog mozga. • To je uzlazni aktivirajući retikularni sistem koji reguliše tonus hemisfera i na taj način obezbedjuje stanje BUDNOSTI. • Aktivirajući retikularni sistem odgovoran je za proces budjenja, održavanje budnosti, aktiviranje pažnje, opažanje, asocijacije. • Retikularna formacija smatra se delom alarmnog sistema mozga.
Noradrenalin (noradrenergična ushodna vlakna) odgovorna su za održavanje stanja budnosti. • Dopamin igra ulogu u procesu budjenja. • Postoji i inhibitorni retikularni sistem koji difuznom inhibicijom kore hemisfera dovodi do sniženja nivoa budnosti i spavanja.
PAŽNJA • Pažnja je sposobnost usmeravanja psihičke aktivnosti (uglavnom opažanja, mišljenja, sećanja) na odredjeno područje kao i mogućnost da se ta usredsredjenost održi u odredjenom vremenu. • Pažnja ima 2 elementa: • TENACITET – sposobnost usredsredjivanja na objekt • VIGILNOST – sposobnost prenošenja pažnje sa jednog na drugi objekt (odredjeni sadržaj)
AKTIVNA (SELEKTIVNA) PAŽNJA – podrazumeva voljno usmeravanje i usredsredjivanje pažnje na odredjeni sadržaj, aktivnost. • PASIVNA (SPONTANA) PAŽNJA – vezivanje pažnje za slučajna spoljašnja dešavanja i sadržaje, remeti aktivnu pažnju. • Vigilnost i tenacitet obično su u obrnutoj srazmeri (što je viši stepen tenaciteta niža je vigilnost i obrnuto). • KONCENTRACIJA – usredsredjenost pažnje na odredjeni sadržaj.
OPAŽANJE • Opažanje je psihička funkcija kojom se postiže prepoznavanje informacija, prepoznavanje predmeta uključujući i njihovo značenje. • Opažanje je čulno saznanje. • Uslovi normalnog opažanja: • Dotok informacija – iz okolnog sveta, iz sopstvene psihičke aktivnosti i iz sopstvene telesnosti, iz socijalnog ambijenta • Anatomska očuvanost čulnog aparata • Odsustvo mentalnih poremećaja • Očuvanost engrama
FIZIOLOGIJA OPAŽANJA ANALIZATOR - prijem i obrada informacija RECEPTOR – periferni deo analizatora – posebno diferencirane ćelije osetjive za prijem odredjenih draži. Pojedini receptori smešteni su u odredjene čulne organe, pojedini u “receptivna polja”, a neki receptori su nejednako rasporedjeni po odredjeim organima i tkivima. Eksteroreceptori – reaguju na promene u spoljašnjoj sredini. Mogu biti distantni (draž deluje sa distance, svetlo, zvuk) i kontaktni (direktan kontakt sa receptorom – ukus, dodir) Interoreceptori – smešteni su u unutrašnjim organima.
Receptori imaju sposobnost da odredjeni oblik energije (zvuk, svetlost, termička draž, mehanička draž) transformišu u bioelektrični receptorni potencijal – generatorski potencijal. • Receptori imaju izrazito visoku osetljivost za odredjene (adekvatne) draži. • Receptori imaju sposobnost adaptacije na draž koja se ispoljava u smanjenju njihove osetljivosti na odredjenu draž u uslovima njenog produženog delovanja – smanjuje se generatorski potencijal i više je izražena kod eksteroreceptora.
AFERENTNI NERVI – su drugi deo analizatora • Generatorski potencijal nastao u receptorima u aferentnim nervima izaziva akcioni potencijal. • Akcioni potencijal preko odredjenih subkortikalnih anatomskih struktura (relejne strukture – talamus skoro za sve modalitete) dospeva do CENTARA u kori velikog mozga u kojima se formira osećaj – elementarni doživljaj kao posledica dejstva draži. • U primarnim senzornim zonama formira se elementarni osećaj.
Asocijativne, sekundarne senzorne zone su delovi hemisfera velikog mozga koje se nalaze u neposrednoj okolini odgovarajućih primarnih zona. • Ove zone obezbedjuju potpuno prepoznavanje primljenih informacija. Oštećenje ovih zona omogućava primarni osećaj uz nemogućnost interpretacije istog. • Tercijarne asocijativne zone kore hemisfera velikog mozga višestruko složeno obradjuju informacije iz različitih analizatora. Od tih zona zavise najsloženije psihičke funkcije – mišljenje, govor. • Asocijativni korteks rasporedjen je u frontalnom, parijetookcipitalnom i temporalnom regionu korteksa.
Leva hemisfera – odgovorna za verbalne, lingvističke, aritmetičke i analitičke funkcije. • Desna (nedominatna) hemisfera – za prepoznavanje predmeta i procenu njihove prostorne dimenzije kao uključujući i dimenzije sopsvenog tela. • Ranija koncepcija o cerebralnoj dominaciji zamenjena je koncepcijom o komplementarnoj specijalizaciji hemisfera – jedne hemisfere za govorne funkcije (kategorička hemisfera), a druga za vizuelno-prostorne odnose (reprezentativna hemisfera). • Percepcija i pamćenje vezani su za funkcije obe hemisfere.
Osnovne dimenzije opažajnog procesa su: Prostor, vreme, objekti, pokreti i postoje u opažajnom svetu svih ljudi. INDIVIDUALNE varijacije uslovljene su brojnim faktorima: • Uzrast • Iskustvo • Fiziološki činioci (umor, hormonalni status – preosetljivost na mirise u trudnoći) • Motivacija i stanje nagona • Emocije • Socijalni i profesionalni staus • Kultura i običajnost sredine
Formiranje opažajnog polja je prvi akt percepcije • Projekcija informacije u odgovarajuću opažajnu ravan (spoljašnja, unutražnja – čovekom telesni i mentalni prostor, socijalni ambijent) • Projekcija svesti značenja i ogovarajuće prateće emocionalne komponente u opaženo – čin personalizacije. • PERCEPCIJA kao opažanje nečega je apersonalna sve do shvatanja opaženog (APERCEPCIJA).
PAMĆENJE Pamćenje je složen proces koji se sastoji od • prijema i obrade, • skladištenja i • prizivanja informacija (ekforisanje).
RADNA MEMORIJA • Pojam je zasnovan je na tezi o egzekutivnom kontrolnom sistemu koji vrši privremeno održavanje i obradu tekućih informacija. • Centralnom egzekutivnom kontrolnom mehanizmu podredjena je fonološka petlja za privremeno skladištenje jezičkih informacija i vizuospacijalna "kontura" (vizuospacijalne informacije) koje su medjusobno odvojene u funkcionalnom i anatomskom smislu – kod moždanih oštećenja ispoljava se oštećenje samo jednog od modaliteta. • Anatomski osnov ovog sistema su dorzolateralni delovi prefrontalnog korteksa. • U vremenskom intervalu kraćem od 0,5 sek. radna memorija je skoro autonomna u odnosu na dugoročno pamćenje. Zbog toga, sistem radne memorije ostaje intaktan kod bolesnika sa diencefaličnim i hipokampusnim amnestičkim sindromom.
KRATKOROČNO PAMĆENJE • Prvu etapu čini početni zapis u obliku tzv. "senzorne memorije". U vizuelnom (ikoničkom) modelu informacija se zadržava oko 250 msec, a u akustičkom (ehoičkom) oko 2 sec. Naziva se još ultrakratkoročno pamćenje. • U kratkoročnom (primarnom, neposrednom) pamćenju podaci se zadržavaju oko 0,5 min., a fiziološki kapacitet je 7 (+/- 2) informacije. U ovoj fazi započinje analiza, ponavljanje i prizivanje informacija u cilju dugoročnog pamćenja. • Anatomski osnov ovog pamćenja su neokorteks hemisfera velikog mozga pri čemu je leva hemisfera odgovorna za pamćenje verbalnih, a desna vizuelnih informacija.
DUGOROČNO PAMĆENJE Dugoročno pamćenje – podrazumeva kodiranje, konsolidaciju, skladištenje i prizivanje informacija i započinje nakon 0,5 sec od pristizanja informacije u okvir pažnje. Deli se na: • skorašnje (zadržavanje informacije do nekoliko minuta) i • davnašnje pamćenje (obuhvata znanja i iskustva stečena tokom života)
Osnovne vrste kognitivnih operacija u okviru mnestičkih aktivnosti: • stvaranje zapisa (engrami) uključuju pažnju i svesni napor • konsolidacija tragova pamćenja obezbedjuje njihovo prolazno ili trajno deponovanje u sistemu kratkoročnog ili dugoročnog pamćenja. • S e m a n t i č k o kodiranje informacija, tj. uspostavljanje asocijativnih veza medju informacijama je suština ovog procesa. • prizivanje (ekforisanje) je završna kognitivna operacija – putem prepoznavanja (rekognicije) i putem slobodnog prisećanja.
U okviru dugoročnog pamćenja postoje • konceptualni sadržaji kao uobličeno znanje iz različitih oblasti (matematičko, leksičko, istorijsko) • podaci o životnim dogadjajima (epizodičko, autobiogafsko pamćenje) U okviru dugoročnog pamćenja ustanovljena su još dva funkcionalno i anatomski odvojena sistema: • Eksplicitno (deklarativno) pamćenje – sadržaji su eksplicitnog karaktera i mogu se deklarisati u verbalnom obliku (odnosi se i na konceptualne i na epizodičke sadržaje) • Implicitno (nedeklarativno) pamćenje odnosi se na usvajanje motornih veština i kognitivnih rutina tokom uvežbavanja odredjene motorne aktivnosti.
Anatomske strukture koje imaju ključnu ulogu: • medijalne strukture temporalnih režnjeva (nosilac je eksplicitnog pamćenja) • diencefalon – uloga je manje jasna u odnosu na prethodne strukture, ali je takodje odgovoran za eksplicitno pamćenje • bazalni telencefalon ("basal forebrain") – izmedju diencefalona i moždanih hemisfera • pokazana je i uloga Pepezovog kruga i frontalnih režnjeva
Mehanizmi memorije postoje 2 grupe teorija: • Funkcionalne ( dinamičke ) i • Strukturalne ( statičke )
MEHANIZMI MEMORIJE • Prema FUNKCIONALNIM uskladištenje novih infomacija zavisi od promene u aktivnosti tj. dinamičkom stanju neurona, pri čemu ne dolazi do strukturnih promena. Reverberantni krugovi (oscilatorne veze) su primer, ali se njima može objasniti samo kratkoročno pamćenje, tj. nekonsolidovana memorija. • STRUKTURALNE – polaze od činjenice o izrazitoj stabilnosti konsolidovane memorije što implicira tezu da učenje dovodi do modifikacije u nekim moždanim strukturama koje mogu biti ekstraneuronalne, intraneuronalne i interneuronalne.
B i o h e m i j s k e (molekularne) teorije memorije – neuronska aktivnost tokom učenja uslovljava sintezu RNK i kodiranih proteina (osnova engrama). • Teorija o "drugom glasniku" – sinaptička aktivnost izaziva promene u sintezi na taj način neurotransmiteri ili hormoni aktiviraju deo receptora na postsinaptičkoj membrani koji sadrži adenil-ciklazu koji je enzim katalizator prevodjenja ATP u ciklični cAMP, a cAMP u ćeliji dovodi do fosforilacije proteina i sinteze RNK. • S t r u k t u r a l n e promene – eksperimentalno je pokazano da boravak u sredini obogaćen senzorijalnim sadržajima dovodi do povećavanja dendritskog grananja, povećava brojnost neuroglije i gustinu sinaptičkih veza, posebno u neokorteksu.
UČENJE je posebna forma pamćenja koja se sastoji u voljnom i aktivnom ponavljanju informacija sa ciljem da se one trajno zadrže. Uslovi produktivnog učenja: • inteligencija • motivacija (želja da se zna što i drugi znaju, želja za takmičenjem, za profesionalnom afirmacijom i društvenim uspehom, želja za nagradom, zadovoljavanje radoznalosti, kompenzacija nekog nedostatka)
pravilan vremenski raspored učenja (sagledati informaciju u celini, a zatim pristupiti elaboraciji po delovima; hijerarhija ili piramida – najopštiji delovi na vrhu piramide; pre učenja novog gradiva ponoviti prethodno, učiti više dana po manji broj sati) • svesno postavljanje cilja • adekvatan odabir metoda učenja sa psihofiziološkom dispozicijom (auditivni, vizuelni tipovi) • retroaktivna inhibicija (ako se nakon odredjene materije uči sličan sadržaj, tada je zaboravljanje izraženije, manja je efikasnost)
preslišavanje (lakše se postiže da je naučeni sadržaj je nivou reprodukcije, a ne samo prepoznavanja) • mišićni tonus (mišićni tonus od 1/8 maksimalnog tonusa predstavlja optimalni uslov za mentalnu efikasnost – sedenje na stolici bez naslona; ako se uči nezanimljiv sadržaj za osobu potreban je veći mišićni tonus)